[Бенито]

Међутим, постојали су неки којима се и у том случају гледало кроз прсте, па нису протерани из Београда. Чак двојица високих званичника на челу једне од најважнијих српских државних установа нису тада протерани из Београда, иако су се у престоницу уселили као избеглице 1941. године.
Ко су била та двојица великана, који тада нису били великани?

То су били, тада младићи, Дејан Медаковић и Александар Деспић. Обојица су били избеглице у Београду. Медаковић је био нешто старији и током рата је радио у музеју кнеза Павла, а Александар Деспић је био гимназијалац. Његов отац Ранко Деспић је био директор монополске државне компаније "Југословенски челик", пре рата, и путовао је по целој Краљевини Југославији. Деспићи су стара сарајевска породица, као што су Медаковићи били стара загребачка породица. У старој кући Деспића у Сарајеву је и данас један од департмана "Земаљског музеја" у Сарајеву.
Дејан Медаковић и Александар Деспић су после рата приступили комунистима, и зато нису протерани из Београда као друге избеглице. Обојица су имали велике каријере у комунизму, који су кулминирале избором обојице на место председника САНУ, што је била круна каријера Дејана Медаковића и Александра Деспића.