[Бенито]

Ово што сам написао о састанку у Струганику базирано је на анализи више десетина познатих извора, али не укључује класично преписивање тих извора, него њихову критику.
Уосталом, зато је та врста историографске школе и названа "критичка историографија". Међутим, када изађете у јавност, са оваквом анализом извора и литературе, аутоматски добијете етикету "алтернативне историографије, која није део школе критичке историографије". Тако неокомунистичка историографијја штити лажни историју коју су написали титоисти под тзв "научним" плаштом. У суштини, они су против било чега, па и научног принципа или школе ако не иде њима у прилог, али и обрнуто, ако им иде у прилог, они се за то залажу.
У овом конкретном случају, главна поента састанка у Брајићима била је да ли су се на том састанку среле две равноправне стране и да ли је једна од страна прихватила преимућство друге стране. Титоисти тврдње, а на основу само једног извора, а то су изјаве за медије Јосипа Броза после рата, као и оно што је рекао Владимиру Дедијеру као извор за књигу "Прилози за биографију Јосипа Броза Тита", а све четири Брозове изјаве су у многим елементима и различите једна од друге, да: у Струганику су се срела два покрета и никаквог договора није било. 
На основу тог извора и данас имамо званичну верзију како се тај састанак десио и шта се на њему десило. То је за данашње неокомунистичке историчаре, који су на жалост и даље у монополском државном положају, пример "критичке историографије".
Моје тумачење подразумева низ историјских извора, као и анализу догађаја после тог састанка, који једино могу дати праву слику и тог састанка, али и ратних дешавања из 1941. године на тлу Краљевине Југославије. Трудио сам се да не пређем границу "критичке историографије", али сам нагласио два врло важна елемента тих историјских догађаја, јер би непомињање тог фактора довело у заблуди све оне који желе да разумеју то доба. 
Међутим, нисам се усудио да идем ни корак ван граница које је утемељила критичка школа и да без извора тумачим односе тог историјског елемента који се пренебрегава са онима који су од тога бежали као ђаво од Крста и то чине и данас. Нисам то учинио јер још немамо правилно обрађене немачке изворе из тог периода, који би нам умногоме расветлили позадину и улогу немачке обавештајне службе у потезе и понашање Јосипа Броза у периоду лета 1941. године, а посебно у време састанка у Струганику. Зато нисам у поентирању ишао до краја, али се само може наслутити до којих ће сазнања стићи неке будуће и слободније генерације српских историчара.