[Митић]

Уз Чаругу и "хајдука" Бебејића, Тодор Медић из околине Бенковца био је најпознатији разбојник у време Краљевине СХС и Југославије. Више пута су га жандарми хватали, више пута је бежао из затвора, а једном га је и краљ Александар Карађорђевић помиловао, тако што му је смртну казну заменио доживотном робијом. Међутим, током издржавања казне је опет побегао. Опет је и заробљен после рањавања у пушкарању са жандармеријом.
Иако се описменио тек 1924. године, приликом издржавања прве казне затвора, у преосталих 7 година, Тодор Медић се посветио писању песама.
Био је осуђен на казну смрти вешањем поново, па се у затвору расписао, пре свега разним жалбама и молбама за помиловање. 
Све те његове списе из 1931. године, читао је високи службеник Министарства правде, који је био задужен за читање и обраду молби за помиловање.
Ко је био тај службеник?

Војислав Илић Млађи.

A zanimljiv je i jedan Ilićev referat, pisan 1931. povodom molbe za pomilovanje notornog razbojnika Todora Medića. Zanimljiv je zato što je i Medić – kad nije pljačkao i ubijao – pisao stihove, pa je Ilić u referatu, pored predloga da Medića treba obesiti, dao i svoj sud o književnoj vrednosti njegovih stihova.

Za Ilića su gorecitirani Medićevi stihovi dokaz da »njegovom avanturističkom hajdučkom srcu nisu bila nepoznata ni meka i dobra osećanja«.

Iz činjenice da Medić u istrazi i na suđenju nije odao nijednog saučesnika Ilić izvodi zaključak da je on »imao u duši nešto ritersko«.66 Ali prava mera Ilićevog divljenja vidi se iz tvrdnje da bi »ovaj bandit, da je bio stavljen u druge prilike, bio junak i, možda, čak i nacionalni heroj«. I kada, na kraju svog referata, Ilić zaključuje da smrtnu kaznu nad Medićem treba izvršiti, on kao glavni razlog dodaje: »ovo stoga, što postoji opravdana bojazan da osuđeni Medić zbog svoje nagonske težnje za slobodom može opet pobeći i ponova teška dela učiniti«.