[sagus]

Ко је, заправо, створио Српски културни клуб?

Углавном се подразумева да је оснивање ове организације била замисао Слободана Јовановића. Нажалост, није остало пуно сачуваних извора који директно помињу, па чак ни успут, ко је био главни покретач Клуба. Ни на првој скупштини Српског културног клуба, ни у бурним годинама које су следиле, скоро нико није нашао за потребно да саопшти ко је први дошао на идеју да се формира ова институција. У самом званичном листу Српског културног клуба, Српски глас, изричито се тврди да је то била Јовановићева замисао. С друге стране, човек који је оставио највише података по том питању, Драгољуб Јовановић, оставио је и контрадикторне информације. Слободан Јовановић, на првој редовној скупштини Српског културног клуба био  је изабран за председника. На првој редовној скупштини, он је одржао говор о циљевима и задацима Клуба. Током наредне четири године био је први и једини председник ове организације. Он, сам, био је и доста критичан према идеологији интегралног југословенства, политици која је и довела до образовања Бановине Хрватске и приближавању силама Осовине. Сматрао је да опстанак неке нације у модерном свету зависи од њених културних домета, те је у том циљу и образована ова културна организација. Сами чланови Српског културног клуба сматрали су да је искра потицала од Јовановића, а најпрецизнији доказ тога, у  Српском гласу, дао је Драгиша Васић.

У чланку поводом седамдесетог рођендана Слободана Јовановића, Драгиша Васић написао је:  „....и тако у последње време, услед створених ванредних прилика како у целом свету тако и код нас, на чело једнога покрета израженог у установи Српског културног клуба, покрета чију је главну идеју он смислио и на чијем се челу он налази као стварни и духовни вођ. Имали смо прилике да га видимо и на овоме послу, где са пуно енергије, одлучности, идеализма и практичног смисла, спроводи постепено у дело са својим вредним сарадницима идеју националнога консолидовања и учвршћивања наше младе и ново створене државе.“

Његове тврдње имају јаку предност у поређењу са свим осталим сведочанствима по питању покретања Клуба. Важно је нагласити да је сама његова јавност, односно објављивање у време када је још увек Српски културни клуб био активан, те свако од чланова могао је оповргнути ову изјаву. Такође, јасно је, да самим тим што је објављено у званичном гласилу Српског културног клуба, да је прошло кроз неку врсту провере. Најзад, сам Слободан Јовановић био је добро упознат са садржајем који је објављиван у Српском гласу, а са свим наведеним иде у прилог и то што је Драгиша Васић био веома опрезан када је говорио, а и писао о Слободану Јовановићу. При свему томе, Драгиши Васићу је и сам Слободан Јовановић дао велику гаранцију и признање у Предговору који је написао за Васићеву збирку приповедака Утутуљено кандило (1922). У истом броју Српског гласа, поводом седамдесетог рођендана Слободана Јовановића, Владимир Ђорђевић написао је: „Кад је оснивао Српски културни клуб он је своје високо схватање о народној привреди изразио на тај начин што је клуб поделио на две секције: на просветну и привредну...“ Дакле, наводи оснивача Клуба у једнини и истиче да је он тај који је и поделио Клуб на две секције. Прво помињање Слободана Јовановића од стране Драгољуба Јовановића, а у вези са Српским културним клубом, било је у децембру 1939. године. Тада је већ увелико избила полемика о Споразуму Цветковић-Мачек, о којој ће касније бити речи. Тада је Драгољуб Јовановић написао чланак Слободан Јовановић и народ за Српски књижевни гласник, који је објављен 1. фебруара 1940. године. У том чланку Драгољуб Јовановић написао је како је Слободан Јовановић од српског сељака „добио једну веру, пропуштену кроз разум, али неодољиву, једину можда која га је грејала од почетка и још данас га греје, веру у српство“, те је наставио:  „Мало ко у нас тако дубоко верује у велику судбину и способност нашега српскога народа као г. Слободан Јовановић... Нешто од српске вере прешло је на г. Слободана Јовановића и ево где он, на заранку свог живота, постаје носиоцем српске идеје.“ Дакле, доста је очигледно да је синтагма „носиоц српске идеје“ била асоцијација на улогу Јовановића у Српском културном клубу, који је основан две године пре објављивања овог есеја. Веродостојност овог сведочанства само је по себи то што је овај есеј објављен у Српском књижевном гласнику, чији је један од уредника, а и оснивача, био Слободан Јовановић. Такође, сам Драгољуб Јовановић пише у својим Успоменама, када наводи писање овог чланка, како му је Слободан Јовановић упутио опаску, да га је „опевао“, као и да је претерао у тврђењу да је он близак народу, али он није поменуо ове тврдње  које су се односиле на „носиоца српске идеје“. Драгољуб Јовановић је својим биографима и истраживачима, оставио забелешке и о својим разговорима са Слободаном Јовановићем. Један од њих односио се и на регулисање српско-хрватских односа после склапања Споразума Цветковић-Мачек и улози професора у раду Српског културног клуба и покретања листа Српски глас. Тај разговор одржан је 25. септембра 1940. У том разговору Драгољуб Јовановић питао је Слободана Јовановића следеће: „Шта је то Српски клуб? Мене је увек женирало да вас питам, али је сада дошло време. Претпостављао сам да су Вас на то навели београдски Срби из Босне и Херцеговине који хоће нешто да раде, макар да се забаве“. На шта му је Слободан Јовановић одговорио: „Не, то је моја идеја. Пре неколико година био сам у Далмацији и пролазио кроз Босну. Видео сам да су наши Срби доста збуњени и да им културне установе пропадају. Док су били под Аустроугарском, бринули су се сами о себи и имали јаку приватну иницијативу. После рата мислили су да је ту држава, којој треба све препустити. У ствари, држава није била српска, нити је преузела послове Просвјете, Матице српске и других културних друштава. Ја сам мислио да то треба обновити.“ У поређењу са свим другим сведочанствима Драгољуба Јовановића о Српском културном клубу, ово се узима као најверодостојније. О веродостојности овог разговора говори сам аутор, који тврди да га је одмах забележио, тј. да га није реконструисао касније, као што је највећи део својих записа.68 Каснији мемоарски записи Драгољуба Јовановића доводе до пометње. Наиме, као да се поменути разговор није ни догодио, те се вратио на његову првобитну претпоставку, а то је да су Срби из Босне и Херцеговине навели Слободана Јовановића да стане на чело Клуба. Према познијим забелешкама, Драгољуб Јовановић тврдио је да је Слободан Јовановић био само формални председник, док је Никола Стојановић био прави. Такође писао је како је Никола Стојановић био главни фактор у оснивању Клуба, „Дуго смо Слободана Јовановића оптуживали за ту успешну, али не добру акцију, јер нисмо знали да је он био само фирма, да је мотор био Влада Ћоровић, а главни шеф Никола Стојановић.“ Поводом ових тврдњи Драгољуба Јовановића, могло би се доћи до закључка да Слободан Јовановић није ни сам, а ни као члан групе замислио оснивање Клуба, па да тако није ни руководио њиме, већ да је пристао да представља Србе из Босне и Херцеговине, као „параван“. Поставља се логично питање, да ли би Слободан Јовановић прихватио договор према коме јавност треба заваравати да је он водећа личност Српског културног клуба. Зашто би човек, који је „читавог свог живота био сасвим близу политике, али је упорно избегавао да заузме активно место политичара“ и који је радије остајао по страни и избегавао припадност политичким странкама, тада, зарад туђих идеја, ризиковао свој углед? Ако би се и узела у разматрање чак и вероватноћа да је Слободан Јовановић из било ког разлога, нама непознатог, прихватио овако неповољан договор, он се засигурно не би поверавао Драгољубу Јовановићу. Преглед целокупних односа Слободана Јовановића и Драгољуба Јовановића сам по себи не иде у прилог. Пошто у својим бројним мемоарским записима, као и у портретима савременика Слободан Јовановић, није помињао Драгољуба Јовановића, може се само ослонити на сећања другог. Притом након разговора од 25. септембра 1940. године, са Слободаном Јовановићем, Драгољуб Јовановић сусрео се само два пута, од којих је последњи био 4. априла 1941. године. Током оба пута питање идејног творца Српског културног клуба није било тема разговора. Према свему наведеном, неопходно се поставља питање којем сведочанству Драгољуба Јовановића треба веровати. Свакако, забелешка из 1940. године има већу тежину, јер, ипак, забележена је релативно брзо, док је мемоаре писао знатно касније, седамдесетих година. Тврдње о Николи Стојановићу да је био идејни творац Драгољуб Јовановић тумачи као реакцију Срба из Босне и Херцеговине на Споразум Цветковић-Мачек, тј. на годину 1939. Поставља се питање зашто Драгољуб Јовановић у готово свим сведочанствима о Српском културном клубу прави грубу хронолошку грешку наводећи да је основан 1939. године, те и да је настанак проузрокован стварањем Бановине Хрватске. Српски културни клуб основан је две године раније, када образовање Бановине Хрватске није било актуелно, када чак ни иста Влада није била на власти. Због тога ако се сведочанства Драгољуба Јовановића, макар из познијег периода, у потпуности не одбаце, последична веза између оснивања Српског културног клуба и Споразума Цветковић-Мачек, губи сваки смисао. Разлози због чега су тврдње Драгољуба Јовановића противречне ваљало би тражити у контексту њиховог узајамног односа. Иако је имао велико поштовање према Слободану Јовановићу, он је уједно био и противник Српског културног клуба. С друге стране, у време када пише своје мемоаре, увелико је на власти Комунистичка партија Југославије, која је осудила Слободана Јовановића. Могуће је, да је Драгољуб Јовановић проценио да ће поспешити барем рехабилитацију научног опуса, ако не и самог Слободана Јовановића, тако што ће га дистанцирати од Српског културног клуба, који је био жестоко нападан од стране власти. Као да је желео да релативизује улогу Слободана Јовановића у Српском културном клубу. чијим се вођама, у духу послератне социјалистичке историографије, приписује „великосрпски фашизам“. Можда је, пак, само било питање савести због његовог Предлога прогласа Народног фронта Југославије из септембра 1945. године, у којем је оптужио, и ставио у исти ранг Павелића и самог Слободана Јовановића да  „раде против своје отаџбине“. Требало би напоменути као сведочанство, за тврдњу да је идејни творац Клуба био Слободан Јовановић, и Отворено писмо господину Слободану Јовановићу, о његовој одговорности за дефетизам Српског гласа, које је написао Милош М. Милошевић почетком маја 1940. године, у коме га оптужује за стварање Српског културног клуба.Такође и Радоја Л. Кнежевића, који у есеју Слободан Јовановић у политици из 1959. године започиње о оснивању Српског културног клуба са идејом Слободана Јовановића. Он наводи да је Слободан Јовановић дошао до закључка: „да има читав низ крупних српских интерса којима водећи српски фактори не посвећују довољно пажње, не што за њих не би имали љубави и разумевања, него због тога што су заузети скоро искључиво старањем о општим пословима државе.“ Да је Слободан Јовановић идејни ствараоц Српског културног клуба, из свега наведеног, може се закључити. Притом, када се узме у обзир сам састав оснивача, може се видети да су то личности које извесно није могао да окупи Никола Стојановић, који тек 1930. године долази из Сарајева. На првој скупштини Српског културног клуба управо Павле Поповић, који је био један од најстаријих Јовановићевих пријатеља, још из младости, привремени је председник који предлаже Слободана Јовановића за председника. Око основне групе личности са којима је Слободан Јовановић био у сталном контакту, па и чланова породица са којима се знао целога живота. На централну личност Клуба наводи и континуитет ангажовања Слободана Јовановића. Од часописа Ред, Српски преглед, Српски књижевни гласник, Српски глас до на крају Поруке, може се видети нит која повезује часописе чији је био покретач или један од оснивача Слободан Јовановић. Сви ови наведени часописи имали  су извесну политичку позадину и политички циљ.

ИЗВОР:
Филозофски факултет
Одељење за историју
Дипломски рад
Слободан Јовановић и Српски културни клуб