[Почетник]

И Стојан Матић?

Бенитов одговор је сублимирана суштина, да га не цитирам поново, али ме је он "испровоцирао" да се укључим.

Стојана Матића су дефинитивно убили комунисти јер им је био несигуран за тзв. другу фазу револуције.
Комунисти нису подигли устанак у Лици, али су после рата присвојили и њега и његове протагонисте по моделу по ком су присвојили 27. март. Само што у Лици није било камера да забележе 27. јул и почетак устанка као што је забележен 27. март и Пуч у Београду где се види да су главне пароле „Живео Краљ“ а комуниста нема ни на маргини, него су остала сведочења очевидаца, а та сведочења комунисти дезавуишу као „бапске приче“.
За комунисте и партизане је мало ко чуо у Лици до пролећа 1942. и до доласка Тита и Пролетерских бригада у Босанску Крајину, након што су преурањено кренули у тзв другу фазу револуције у Србији, Црној Гори и источној БиХ, одакле су протерани. Главна диференцијација на четнике и партизане у Лици није била по томе ко је за Краља а ко за комунизам, јер тад за комунизам нико није чуо, а за Краља су били сви, нарочито кад су видели како изгледа кад га нема и кад хрвати коло воде.
Главна диферецијација је била по питању да ли одмах ударити на Талијане или се према њима за сад примирити пошто нам не треба још један фронт и сачекати повољнији тренутак.
Е ту се Матић као активни ваздухопловни поручник и учесник Пуча 27. марта, који је избегао заробљавање у Априлском рату, приклонио струји која је била за моментално непријатељство са Талијанима сматрајући да је Италија највећи спољно-политички непријатељ Краљевине Југославије и да су њихови прсти дебело умешани у убиство Краља Александра. Та струја се након доласка комунистичке главнине у Босанску крајину постепено потчињава њима, обзиром да су комунисти „испекли занат“ и кренули код нас са другом тактиком. Није више било јавног дахијања и „пасјих гробаља“, уосталом ту су им усташе већ завршиле пола посла, него су преостале потенцијалне непријатеље убијали тајно и фингирано, или под велом ноћи или за време борбе са леђа од „пријатељске ватре“, а њихову смрт су накнадно гледали да максимално капитализују у својој пропаганди.
Такав је случај био са Стојаном Матићем.
Наиме, почетком 1942. године у Лику са Равне Горе као Дражин делегат стиже поручник Станко Тане Шакић, рођени брат предратног учитеља а послератног Титововог генерала Милана Шакића Мићуна у намери да до тад самоникле и самосталне устаничке одреде у Лици увеже са Штабом Врховне Команде. За тај посао у Лици поручник Шакић би се по логици ствари обратио и поручнику Матићу који је био познат и по томе што је у једном јавном препуцавању почетком устанка свом класићу са Војне академије домобранском сатнику Благомиру Веберу одговорио да не може да му прича о официрској части неко ко је погазио своју војничку заклетву, а заклели су се обојица Краљу и отаџбинии. Претходно је Матић крајем априла поведен у заробљеништво где је успут срео Вебера који га је "посаветовао" да се као и он изјасни за Домобрансто и да не мора у ропство, што је Матић као фол прихватио и избегао Офлаг, али се није јавио у Домобране. У устанку су се нашли на супротним станама па је Вебер "подсетио" Матића на његово обећање од пре пар месеци, где му је Матић одговорио позивајући се на заједничку заклетву коју су дали Краљу Петру, а које се он и даље држи. Због тога му комунисти нису веровали и због тога су га убили са леђа приликом напада на талијански гарнизон у Доњем Лапцу прогласивши га накнадно за свог хероја, док су поручника Шакића претходно ликвидирали уз помоћ његовог брата Мићуна а накндано га прогласилиу за дешператера.
Главни организатор убиства поручника Матића је још један послератни Титов генерал, Ђоко Јованић који се тако „прао“ пред партијом зато што је у августу 1941. године у Отрићу потписао споразум са Талијанима по ком ће Талијани реокупирати своју другу окупациону зону и у њој заштитити српске цивиле од хрватског геноцида, а заузврат ће се српски устаници због тога према Талијанима држати пасивно. И тако је у почетку и било, Талијани су ликвидирали Концентрациони логор Госпић и стратиште Јадовно и Срби у Лици су одахнули. Међутим партија је попреко гледала на тај споразум и притискала је предратног скојевца из суботичке гимназије, Ђоку Јованића чија је породица од стране мађарске окупационе управе из Бачке протерана у завичај, да се изнова и изнова "пере" тако што ће за њу радити најпрљавије послове. Између осталог, организовао је „Одред Чапајев“ који је крстарио по српским селима Лике и под велом ноћи ликвидирао потенцијалне непријатеље и кочничаре револуције (могуће да је тако ликвидиран и Шакић јер се тачно не зна ни кад ни где је убијен) да би на крају преко себи оданих људи из тог одреда удесио и погибију поручника Матића приликом сукоба са Талијанима 27. фебруара 1942. године у Доњем Лапцу.
Разлика између поручника Шакића и Матића је била у томе што се Шакић тазе појавио у Лици, пола године након устанка и био је релативно непознат народу у борцима, а Матић је од почетка један од главних вођа устанка и уживао је огромну популарност на локалу па је због тога метод ликвидације различит, али је мотив исти.
Из ове "погибије" Стојана Матића партија је извукла вишеструку ћар. Решила се потенцијалног Дражиновца који би својим огромним утицајем или лако повукао људе за собом чиме би партија изгубила и српску Лику, или ако се то неби десило би био неупотребљив за другу фазу револуције и борбу против четника, а истовремено је пласирала причу како су његове задње речи  биле како једино за чим у животу жали је што није примљен у партију (!). Е да би иправили тај пропуст, партија ће „великодушно“ под своју команду примити формацију којом је Матић од почетка устанка командовао, само што се од сад та формација више неће звати Лапачки устанички батаљон, него „Партизански батаљон Стојан Матић“ (!) иако се сам Матић за живота никад није сматрао партизаном.