[sagus]

Тачно..

Ранко Алимпић Рођен је у Накучанима 1826.године у земљорадничкој породици, отац Марко, мајка Филипа рођена Јеротић из Синошевића. Завршава Основну школу у Накучанима и Шапцу а гимназију у Крагујевцу. По завршетку гимназије 1842.године одмах ступа у војну службу. Брзо напредује од потпоручника, штапског капетана, мајора. Од 1862.године је у звању пуковника а генерал постаје 1876.године.
У Берлину студира војне науке од 1846.године. По повратку у земљу бива постављен за професора па начелника Артиљеријске школе у Београду. Био је начелник Подринског округа. Члан Либералне партије и присталица Обреновића. Супруга Милева била је ћерка Петра Вукомановића, брата књеиње Љубице. За време турског бомбардовања Београда после инцидента на Чукур чесми командовао је српским снагама у граду. Постављен је за министра грађевина, потом постаје и члан Државног савета.
Године 1875.постављен је за команданта војних снага уз границу на Дрини где организује добровољце за борбу против Турака у Босни. У српско турском рату командује Дринском војском и продире у Семберију.
Од 1878 до 1880.године опет је министар грађевина. Води припреме за изградњу железничке пруге Ниш Врање. Био је ктитор цркве у Бањи Ковиљачи, која је порушена после Другог св.рата, и цркве у Накучанима. Умро је 1882.године у Београду. Није имао потомака.Ј една улица у Шапцу носи његово име.
Једна блистава каријера.
Следи наставк приче!
Наш познати песник Ђура Јакшић мада болестан од туберкулозе учествовао је у Српском турско рату 1876. године као извештач. Ту је био сведок недостојног и неславног понашања елитног генерала Ранка Алимпића. Две године касније објавио је сатиричну причу у којој се генерал препознао и због чега га је тужио. Ђура је изведен пред суд и осуђен на петнест дана затвора. Суд је то оценио у пресуди овако; "Јер је у злобној намери, неверно представио бој на Бељини и бој на Међашима и да је војсци српско дринског кора и њеном комаданту нанео штету код народа, јер они својим патриотским радом нису то заслужили."
Наставак приче која следи обелоданиће се тек пошто Обреновићи сиђу са власти. Жарко Илић, најмлађи брат песника Војислава Илића, објавио је 1906.године следеће:
"У лето 1878.године пред хотелом "Париз" у Београду седело је више официра за столом, са њима и Ранко Алимпић. У тај пар прође поред њих Ђура Јакшић. Успут сретне неког сељака. Сељак је терао неколико говеда. Ђура га заустави и упита: "Хоћеш ли доле Теразијама?". Сељак одговори да хоће. Нато Ђура извади из џепа један динар, даде сељаку и рекне; "Кад прођеш поред кафане "Париз" а ти притерај волове ближе оној господи што седе пред кафаном, удри којега вола штапом па реци; "Шта се устежеш као Ранко Алимпић на Дрини"...Сељак тако учини.
Погледаше се официри. Потрча Ранко за сељаком. Одведоше га у полицију и сељак рече да му је неки човек дао динар да то каже. Наравно, генералу је на памети био само један човек, Ђура Јакшић. То му Алимпић није опростио.
Знамо да је Ђурин живот био боемество. Кафански свет је био његово природно окружење. Ту је имао инспирацију, ту је стварао, писао. Сетимо се да је и чувена песма "Отаџбина" написана за кафанским столом.
"Становао је у Скадарској улици.Ј едне вечери после овог догађаја, враћао се из једног веселог друштва. У тако рећи пустој улици дочекају га двојица ухвате га , свале и тако су га тукли и газили да се јадник једва довукао до куће. Ђура почне одмах побољевати." Од ових рана а већ нарушеног здравља није се опоравио и умро је 17. новембра 1878.године.И тако је рат између њих двојице окончан.