21-11-2023, 06:10 PM
Јесје, јесје... биће да је тако... Прича од Милутина...
Ми имамо мало друкчије информације...
ЖЕНЕВСКИ РАМБУЈЕ
Српска влада је у Нишу прочитала у Скупштини 1915. свој национални програм и своје ратне циљеве. Она је изјавила да се бори за ослобођење и уједињење свих Хрвата, Срба и Словенаца.
На Крфу је Пашић на Конференцији изјавио, да се Србија бори за уједињење свих Срба. Ако, пак, неко то не жели, она ће га ослободити. Пашић је у тој форми уједињења у комбинацији с ослобођењем изразио своје русофилско гледиште на нову уједињену државу. За њега је главно уједињење свих Срба. Ако Хрвати, који живе измешани са Србима, не буду желели уједињење, они ће бити ослобођени и присаједињени новој држави.
Ослобођење Срба комбиновано с анексијом Хрвата, а не самоопределење и слободно изражена њихова воља.
Стојан Протић је изразио исто мишљење, само много уже. То је било у Нишу 1915. Он је за уједињење Срба: Босна и Херцеговина, Срем, део Славоније, Далмација до Неретве Хрватима. Дакле, о Србима на хрватској територији не говори.
Силе Антанте све до ратне завршнице нису предвиђале стварање Југославије, нити распад Аустроугарске. Тајни уговори, са Италијом 1915. и са Румунијом 1916, предвиђали су територијално смањење Монархије; но британски премијер Лојд Џорџ све до почетка 1918. понављао је да не жели њен распад.
У „Четрнаест тачака“ председника САД Вилсона из јануара 1918. такође је испрва била предвиђена аутономија за народе унутар Монархије, а не њихов пуни суверенитет ван ње.
Чак ни у последњим данима рата, док је увелико трајао силовит српски пробој Балканског фронта, Британци нису одустајали од анимозне политике према Србији. Током разговора Лојд-Пашић у октобру месецу 1918. године, на директно питање о будућем државном решењу Балкана, одговор Лојда Џорџа није нимало био умирујући, нити јасан а ни искрен. Том приликом, Лојд Џорџ је истакао:
Пашић је такође истакао гласине, по којима би Бугарска, без обзира на то што је припадала увелико губитничкој страни у рату, могла да добије од савезника неке од територија, које су некада припадале Србији. Лојд Џорџ ни за такву могућност "није чуо" а питање бугарских граница оставио је отвореним за мировну конференцију након окончања рата...
У тим данима било је јасно да без брзог и потпуног продора србијанске војске у дубину аустроугарске територије, од српског уједињења неће бити ништа. И обрнуто, војна победа не би донела одговарајућих и заслужених плодова, да србијанска дипломатија није тако успешно играла симултану шаховску партију против свих својих савезника.
У стратешком смислу, оно шта Британцима није успело амфибијском операцијом на Галипољу 1915. успело је Савезницима на балканском фронту септембра 1918. У реализацији тог задатка српска је војска одиграла одлучујућу улогу.
На политичком плану, пробој фронта у Македонији огледао се током јесени 1918. у драматичним збивањима широм аустроугарских земаља. Као плод муњевитог продора српских и савезничких снага дошло је до убрзаног урушавања црно-жуте монархије и до револуционарних превирања која су претходила уједињењу од 1. децембра 1918.
Није се рат ни завршио а србијански политичари су се суочили са, тада још неформалним, пречанским фронтом.
Лојд Џорџ и Балфор су 3. новембра 1918. обавијестили српску владу и опозицију, као и Трумбића и Корошеца преко грчког премијера Елефтериоса Венизелоса и секретара Чехословачке народне раде Едварда Бенеша да се неће разматрати ниједна јужнословенска заједница, ако не буду заједно радили на том циљу. Венизелос је предложио српском амбасадору у Лондону, у име Антанте, признање Југословенског одбора, формирање коалиционе владе у Србији са актуелном опозицијом и формирање [b]петочланог заједничког ратног кабинета који би чинио предсједавајући министар спољних послова, два министра из српске владе и два члана Југословенског одбора.[/b]
Стид и Ситон-Вотсон су чак ишли тако далеко да у име Народног вијећа из Загреба, тачније Чингрије и Корошеца, пошаљу половином новембра телеграм регенту Александру, у коме су тражили да се обрачуна са Пашићем, јер иначе може доћи у питање и сама круна.
Под таквим несносним притиском одржани су Женевиски преговори између Владе Србије и Народног вијећа СХС и Југославенског одбора о уређењу будуће државе. Србија је једноставно била уцењена. Морала је да пристане на уједињење хероја који су проливали крв и националних шпекуланата који су проливали мастило, и то тако да национал-мастиљаре имају доминацију.
Из Женеве је Црној Гори отворен "братски загрљај" и препуштено да сама одлучи да ли ће се придружити новој држави.
Женевским споразумом било је предвиђено да се оснује заједничка влада „за Краљевину Србију и подручја Народнога Вијећа у Загребу“.
Ова заједничка привремена влада требало је да обавља све спољнополитичке послове, војне послове – који се односе „на безбедност државне територије као целине“, послове поморства и припремање уставотворне скупштине. Поред уског круга спољних послова (политичких и војних), заједничка влада је у неким пословима („који остају у компетенцији народних влада у дотичним земљама“) требало да наступа као координатор. То су били послови железнице, поште, телеграфа, исхране становништва, заједничких финансија – „у колико се односе на потребе читавог делокруга“ заједничке владе.
Србији је у будућој држави великодушно додељена важна улога пса-чувара.
Заједничка влада требало је да има 12 чланова. Једну половину министара имала је да именује „влада Краљевине Србије, а другу половину Народно вијеће у Загребу“. За прво време именовано је шест заједничких министара. Споразумом о заједничкој влади било је предвиђено да министри именовани од стране Краљевине Србије положе заклетву „по српском уставу своме владару“, а министри именовани од Народног вијећа „Народном вијећу у Загребу пред његовим представником Др Корошцем“. Касније, у [i]Напутцима[/i] је изнето да „коначну организацију нове државе може одредити само свеопшта народна уставотворна скупштина свега уједињеног народа Срба, Хрвата и Словенаца с већином од две трећине гласова“. Влада је имала да буде „састављена од министра председника и министара за све гране државне управе, те од 7 секретара“, у рангу министара, као представника појединих земаља: Србије, Хрватске и Славоније, Босне и Херцеговине, Словеније, Далмације, Црне Горе и Бачке-Баната-Барање. Државни секретари „имају заступати интересе своје земље у државној влади“[i]...[/i] Индиректно, предвиђено да покрајинске владе буду под надзором покрајинских парламената.
У сваком случају, српски званичници су после овога могли бити сасвим уверени у оно чега се Пашић већ одавно прибојавао - да постоји тајни пројекат да се Србија без крви изигра. С разлогом се Пашић плаши и енглеског пријатељства, а посебно „британских монархиста који би на Балкану хтели да стварају републике.“
Ми имамо мало друкчије информације...
ЖЕНЕВСКИ РАМБУЈЕ
Нишка декларација
Српска влада је у Нишу прочитала у Скупштини 1915. свој национални програм и своје ратне циљеве. Она је изјавила да се бори за ослобођење и уједињење свих Хрвата, Срба и Словенаца.
На Крфу је Пашић на Конференцији изјавио, да се Србија бори за уједињење свих Срба. Ако, пак, неко то не жели, она ће га ослободити. Пашић је у тој форми уједињења у комбинацији с ослобођењем изразио своје русофилско гледиште на нову уједињену државу. За њега је главно уједињење свих Срба. Ако Хрвати, који живе измешани са Србима, не буду желели уједињење, они ће бити ослобођени и присаједињени новој држави.
Ослобођење Срба комбиновано с анексијом Хрвата, а не самоопределење и слободно изражена њихова воља.
Стојан Протић је изразио исто мишљење, само много уже. То је било у Нишу 1915. Он је за уједињење Срба: Босна и Херцеговина, Срем, део Славоније, Далмација до Неретве Хрватима. Дакле, о Србима на хрватској територији не говори.
Савезнички комплот
Силе Антанте све до ратне завршнице нису предвиђале стварање Југославије, нити распад Аустроугарске. Тајни уговори, са Италијом 1915. и са Румунијом 1916, предвиђали су територијално смањење Монархије; но британски премијер Лојд Џорџ све до почетка 1918. понављао је да не жели њен распад.
У „Четрнаест тачака“ председника САД Вилсона из јануара 1918. такође је испрва била предвиђена аутономија за народе унутар Монархије, а не њихов пуни суверенитет ван ње.
Чак ни у последњим данима рата, док је увелико трајао силовит српски пробој Балканског фронта, Британци нису одустајали од анимозне политике према Србији. Током разговора Лојд-Пашић у октобру месецу 1918. године, на директно питање о будућем државном решењу Балкана, одговор Лојда Џорџа није нимало био умирујући, нити јасан а ни искрен. Том приликом, Лојд Џорџ је истакао:
„Све зависи од догађаја. Ако се рат продужи, и ви уђете у те крајеве (Босна, Херцеговина, Банат итд.), тада ће ваше жеље бити испуњене. Али, ако се рат ускоро заврши, тада се морају водити преговори. Све онда зависи од жеље тих народа. Ако би стварање ове или оне Југославије могло зауставити светско крвопролиће, онда би она била створена у облику, који би био могућ. Главно је да се заустави светско крвопролиће. За вас је битна жеља тих народа. У случају да дође до преговора само ће то и бити од важности. Поново вам кажем, све зависи од догађаја. Пред нама је питање: хоће ли ваша војска ући у те области, или ће доћи до преговора.“
Пашић је такође истакао гласине, по којима би Бугарска, без обзира на то што је припадала увелико губитничкој страни у рату, могла да добије од савезника неке од територија, које су некада припадале Србији. Лојд Џорџ ни за такву могућност "није чуо" а питање бугарских граница оставио је отвореним за мировну конференцију након окончања рата...
У тим данима било је јасно да без брзог и потпуног продора србијанске војске у дубину аустроугарске територије, од српског уједињења неће бити ништа. И обрнуто, војна победа не би донела одговарајућих и заслужених плодова, да србијанска дипломатија није тако успешно играла симултану шаховску партију против свих својих савезника.
У стратешком смислу, оно шта Британцима није успело амфибијском операцијом на Галипољу 1915. успело је Савезницима на балканском фронту септембра 1918. У реализацији тог задатка српска је војска одиграла одлучујућу улогу.
На политичком плану, пробој фронта у Македонији огледао се током јесени 1918. у драматичним збивањима широм аустроугарских земаља. Као плод муњевитог продора српских и савезничких снага дошло је до убрзаног урушавања црно-жуте монархије и до револуционарних превирања која су претходила уједињењу од 1. децембра 1918.
Савезничке уцене
Није се рат ни завршио а србијански политичари су се суочили са, тада још неформалним, пречанским фронтом.
Лојд Џорџ и Балфор су 3. новембра 1918. обавијестили српску владу и опозицију, као и Трумбића и Корошеца преко грчког премијера Елефтериоса Венизелоса и секретара Чехословачке народне раде Едварда Бенеша да се неће разматрати ниједна јужнословенска заједница, ако не буду заједно радили на том циљу. Венизелос је предложио српском амбасадору у Лондону, у име Антанте, признање Југословенског одбора, формирање коалиционе владе у Србији са актуелном опозицијом и формирање [b]петочланог заједничког ратног кабинета који би чинио предсједавајући министар спољних послова, два министра из српске владе и два члана Југословенског одбора.[/b]
Стид и Ситон-Вотсон су чак ишли тако далеко да у име Народног вијећа из Загреба, тачније Чингрије и Корошеца, пошаљу половином новембра телеграм регенту Александру, у коме су тражили да се обрачуна са Пашићем, јер иначе може доћи у питање и сама круна.
Покушај стварања "мале Аустроугарске"
Под таквим несносним притиском одржани су Женевиски преговори између Владе Србије и Народног вијећа СХС и Југославенског одбора о уређењу будуће државе. Србија је једноставно била уцењена. Морала је да пристане на уједињење хероја који су проливали крв и националних шпекуланата који су проливали мастило, и то тако да национал-мастиљаре имају доминацију.
Из Женеве је Црној Гори отворен "братски загрљај" и препуштено да сама одлучи да ли ће се придружити новој држави.
Женевским споразумом било је предвиђено да се оснује заједничка влада „за Краљевину Србију и подручја Народнога Вијећа у Загребу“.
Ова заједничка привремена влада требало је да обавља све спољнополитичке послове, војне послове – који се односе „на безбедност државне територије као целине“, послове поморства и припремање уставотворне скупштине. Поред уског круга спољних послова (политичких и војних), заједничка влада је у неким пословима („који остају у компетенцији народних влада у дотичним земљама“) требало да наступа као координатор. То су били послови железнице, поште, телеграфа, исхране становништва, заједничких финансија – „у колико се односе на потребе читавог делокруга“ заједничке владе.
Србији је у будућој држави великодушно додељена важна улога пса-чувара.
Заједничка влада требало је да има 12 чланова. Једну половину министара имала је да именује „влада Краљевине Србије, а другу половину Народно вијеће у Загребу“. За прво време именовано је шест заједничких министара. Споразумом о заједничкој влади било је предвиђено да министри именовани од стране Краљевине Србије положе заклетву „по српском уставу своме владару“, а министри именовани од Народног вијећа „Народном вијећу у Загребу пред његовим представником Др Корошцем“. Касније, у [i]Напутцима[/i] је изнето да „коначну организацију нове државе може одредити само свеопшта народна уставотворна скупштина свега уједињеног народа Срба, Хрвата и Словенаца с већином од две трећине гласова“. Влада је имала да буде „састављена од министра председника и министара за све гране државне управе, те од 7 секретара“, у рангу министара, као представника појединих земаља: Србије, Хрватске и Славоније, Босне и Херцеговине, Словеније, Далмације, Црне Горе и Бачке-Баната-Барање. Државни секретари „имају заступати интересе своје земље у државној влади“[i]...[/i] Индиректно, предвиђено да покрајинске владе буду под надзором покрајинских парламената.
У сваком случају, српски званичници су после овога могли бити сасвим уверени у оно чега се Пашић већ одавно прибојавао - да постоји тајни пројекат да се Србија без крви изигра. С разлогом се Пашић плаши и енглеског пријатељства, а посебно „британских монархиста који би на Балкану хтели да стварају републике.“