[Патриот]

Мислим на црногорске партизане пре формирања пролетерских бригада. У већој су групи били него ли "србијански" партизански одреди на почетку рата, а и нису били на путу немачком чишћењу новембра 1941.године. Доста су користили недефинисану окупациону зону Италијана, па је тако и Броз побегао код њих. Мислим да су четири од пет батаљона прве пролетерске чинили Црногорци. Онда им је Броз намерно за комаданта ставио Србијанца, а  другој пролетерској Црногорца, иако су већина припадника били Србијанци. Иван Милутиновић је остао ван ове поделе, као и та његова јединица и то им је једина оперативна јединица, јер су ове две пролетерске бригаде биле практично преторијанске гарде Нерону и врховном штабу и њиховим швалеркама.
Милутиновић није погинуо на чамцу него на совјетском бојном броду. Тачније, скочио је са брода "када је помислио да је у брод ударила мина". Мина није ни ударила, а он је био у дугачком шињелу, а "није знао да плива". Па, сад види колико је то уверљива прича.
Пеко им је сигурно био симбол. Сети се његових "консултација" са Ждановом и Бирјузовом, на снимцима које је направила филмска војна индустрија Црвене армије. То је "брђанима" био и остао симбол уласка у Београд. Никад и није то престало, чак ни кад је оставио другарицу и оженио се балерином. Задњи пут је виђен у јавности на састанку субнора и Слобиног министра Матића,непосредно пред изборе септембра 2000.године, на Новом Београду. Тада је био и Ђоко Јованић, а непосредно после тога је настала нова верзија о Калабићу и његовој "издаји". И тада је Пеко дочекан као главна звезда и као сигуран знак да комунизам неће пасти. Не могу да докажем, али сам готово сигуран да је дошао на позив Мире Марковић. Међутим, после пада Милошевића, њега су у заштиту, као симбола "антифашизма", узели ови из овог пронатовског табора, нарочито б92 и сви који инклинирају њима и Пешчанику.
ПС Коча није зглајзнуо. Био је десет година министар спољних послова код Броза. Он се само био мало превише занео у разваљивању Србије, па није умео да прикочи, а "није још био моменат". Сретен Жујовић је био много незгодан сведок. Мислим да је Броз хтео да га физички елиминише, али није смео од Стаљина, па се нашло компромисно решење. Чини ми се да је случај Ивана Милутиновића потпуно супротан.
Пеко и Коча су леви и десни, прозападни и "проруски" симбол титоизма. Ти симболи су служили касније утврђеној матрици о "Титу који маестрално игра између Запада и Истока".

Ово је јако занимљива тема. Симптоматично је то што је Беране променило име у Иванград тек 1949. у јеку сукоба са ИБ-ом. Ибеовци који су емигрирали из Југославије су кривили Тита са Милутиновићеву смрт, па су се титовци вероватно зато одлучили на тај потез, и то баш у Беранама, које је било незванични центар ибеоваца у Црној Гори, где се чак појавила и просовјетска герила. Случај Милутиновића је сличан случају Славка Родића, заменика Коче Поповића после рата. Мислим да је управо поменути Јованић говорио касније да је Родић стрељан као ибеовац, а да је онда проглашен народним херојем у представи за јавност. Родића је потом наследио управо Дапчевић (коме је читава породица завршила на Голом отоку). Иначе, најбољи сведоци Титовог кукавичлука током рата, посебно у време десанта на Дрвар, су били Сретен Жујовић и Арсо Јовановић, који су били међу првим жртвама 1948. По мом мишљењу, главни разлог њиховог уклањања је чињеница да су били незгодни сведоци тј. они сигурно нису били једини који су подржали Стаљина. Сам Тито је у јавним наступима изражавао верност Стаљину и Совјетском Савезу све до смрти Георгија Димитрова.