[Ђорђе Ивковић]

...Сада, ево, стојим на Брегу, на последњој цитадели, и гледам како доле нестаје мој град. У хистеричној метрополизацији, у силеџијском капитализму, у пећинском либерализму, у провинцијалном епигонству и сокачарском мондијализму, у кампањама подводачког туризма, у диктатури кича и разврата – нестају квартови са породичним кућама и вртовима, нестају паркови и зелене тампон-зоне, нестаје геометрија улица. Нестају кључни профили града, цела једна симбологија и сопство. Лице и очи Београда. Нестају књижаре и библиотеке, четврти уметничке боемије, чувени атељеи и галерије, кафане које су песници учинили славним. И нестајемо ми, овдашњи, рођени и прирођени, којима је овај град био „скамењена бела лађа над водама“. „Бела кост у облацима, кост костију наших.“ Нестајемо ми који смо се толико бусали у јуначка прса Београда, препуна рана и ордења. Нестају људи који све ово уопште примећују.

Бранислав Матић, "Београд, изнад истока и запада"