[Бенито]

Оно што је приметно то је прање југословенских комуниста после рата. Случај Коче Поповића, Милована Ђиласа, Слободана Пенезића Крцуна, Александра Ранковића довољан је. Сви поменути су данас позитивне личности (визионари) које су правилно размишљали о Србији у будућности. Чак више, то визионарство платили су главом, искључивањем из партије или стављањем разних забрана.
Наша наука се тешко може ослободити терета послератне комунистичке Југославије све док Други светски рат буде посматрала према шаблону: победници и поражени.
А што је најгоре, и наше друштво је у сличном проблему. И оно чезне за старим временима.

Пази, један српски историчар, страховито прокажен у нашој јавности, рекао је још пре четврт века:
"Ако се историја може гледати кроз такву врсту призме, какав је наметнути рам победници-поражени, онда ми Срби треба да се запитамо да ли смо у Другом светском рату заиста били победници или поражени!"
Једна од мисли коју сам заувек запамтио.
Нека неко погоди који историчар је ово рекао.