[Бенито]

И тако, мало по мало, увијено у обланде, са све научним основама, опраше наши историчари комунисте за деветку.

А што је најтрагичније за историјску науку, све се поставља као аксиом и имаћемо све мање историчара истраживача, а све више преписивача који ће своје место у друштву, научном и културном, етаблирати подржавањем научних теза неког Цветковића.
А то је толико трагично за будућност овог народа да је невероватно да овако мали број људи то види.

Ма који аксиом, претерујете. То што важи у кригу двојке, не важи у народу.
Иначе чуо сам да се укида трамвај двојка...

Државну политику, унутрашњу и спољну, па тако и културну политику не формира народ него елита. А наша елита је неокомунистичка. Зато нам је и културна политика неокомунистичка. Без наде да ће се то скоро завршити. 
ПС ваљда је Твој случај, односно то што не признају Твоје књиге као историографију, а признају разне Томашевиће у исто време, довољан доказ колико сам у праву. 
Узгред буди речено, је.. се комунистима за народ.  То је, ваљда, јасно свима.

[Милослав Самарџић]

Да, али то се држи вештачки - одозго, и склони је паду. Нема темељ. Како би фантазије Јозе Томашевића и гомиле тих ликова имале темељ у српској историографији, осим на силу?

[Ђорђе Ивковић]

Песма је из дечје читанке у СФРЈ. Ђаци треба да одаберу најљепше стихове.
Да ли неко сматра да је све то нормално?
Ово данас нам је од онога јуче.

[Милослав Самарџић]

Има тога колико хоћеш.
На пример:
Воле се бака и дека,
Воле се бата и сека,
Али ако те неко буде пит'о
Највише се воли Тито.
Мислим да је написао.Љубивоје Ршумовић.

Да, све је то оставило трага на низ генерација. Највише, ипак, филмови и серије.

[Душан Вукашиновић]

Оно што је приметно то је прање југословенских комуниста после рата. Случај Коче Поповића, Милована Ђиласа, Слободана Пенезића Крцуна, Александра Ранковића довољан је. Сви поменути су данас позитивне личности (визионари) које су правилно размишљали о Србији у будућности. Чак више, то визионарство платили су главом, искључивањем из партије или стављањем разних забрана.
Наша наука се тешко може ослободити терета послератне комунистичке Југославије све док Други светски рат буде посматрала према шаблону: победници и поражени.
А што је најгоре, и наше друштво је у сличном проблему. И оно чезне за старим временима.

[Бенито]

Оно што је приметно то је прање југословенских комуниста после рата. Случај Коче Поповића, Милована Ђиласа, Слободана Пенезића Крцуна, Александра Ранковића довољан је. Сви поменути су данас позитивне личности (визионари) које су правилно размишљали о Србији у будућности. Чак више, то визионарство платили су главом, искључивањем из партије или стављањем разних забрана.
Наша наука се тешко може ослободити терета послератне комунистичке Југославије све док Други светски рат буде посматрала према шаблону: победници и поражени.
А што је најгоре, и наше друштво је у сличном проблему. И оно чезне за старим временима.

Пази, један српски историчар, страховито прокажен у нашој јавности, рекао је још пре четврт века:
"Ако се историја може гледати кроз такву врсту призме, какав је наметнути рам победници-поражени, онда ми Срби треба да се запитамо да ли смо у Другом светском рату заиста били победници или поражени!"
Једна од мисли коју сам заувек запамтио.
Нека неко погоди који историчар је ово рекао.

[Бенито]

Оно што је приметно то је прање југословенских комуниста после рата. Случај Коче Поповића, Милована Ђиласа, Слободана Пенезића Крцуна, Александра Ранковића довољан је. Сви поменути су данас позитивне личности (визионари) које су правилно размишљали о Србији у будућности. Чак више, то визионарство платили су главом, искључивањем из партије или стављањем разних забрана.
Наша наука се тешко може ослободити терета послератне комунистичке Југославије све док Други светски рат буде посматрала према шаблону: победници и поражени.
А што је најгоре, и наше друштво је у сличном проблему. И оно чезне за старим временима.

Пази, један српски историчар, страховито прокажен у нашој јавности, рекао је још пре четврт века:
"Ако се историја може гледати кроз такву врсту призме, какав је наметнути рам победници-поражени, онда ми Срби треба да се запитамо да ли смо у Другом светском рату заиста били победници или поражени!"
Једна од мисли коју сам заувек запамтио.
Нека неко погоди који историчар је ово рекао.

Никола Самарџић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду.