[Николај]

U školi u Bijelom polju kod Mostara skupilo se 14. maja 1943. godine oko 150 hercegovačkih četnika, iz raznih brigada. Odjednom se na vratima i prozorima pojaviše nemački mitraljezi i četnici se, nemajući kud, predadoše. „Dok su nas vodili prema logoru, pored puta masa naroda sa ustašama i domobranima, prijete, psuju nam srpsku i četničku majku“, priča Anđelko Šiniković sa Boraka. Logor je bio na nekom polju, u žičanoj ogradi. Tu prenoćiše. Sutradan Nemci dovedoše još jednu grupu pohvatanih četnika, strpaše ih u kamione i odvezoše na mostarsku železničku stanicu, pa sve zajedno povedoše kroz Mostar. „Dok nas gone, opet silan narod, ustaše u prvom redu. Čini mi se čitav Mostar se slegao. Psuju, ,Pobit bandu!ʻ, ,Pravac Jasenovac!ʻ, ,Majku vam srpsku i četničkuʻ“, nastavlja Anđelko. Iz Mostara ih prebaciše najpre u Jablanicu, prođoše pored onog mosta na Neretvi koji su srušili partizani u „bici za ranjenike“. Odatle u Sarajevo, pa u Zenicu. „I tu nas dočeka narod, ustaše, ista slika kao i u Mostaru.“ Uskoro u Zenicu Nemci dopremiše još jednu grupu od 530 četnika zarobljenih u Kalinoviku. Te četnike peške dovedoše do Sarajeva, ali se grupa smanji: neki pobegoše usput, druge Nemci iz nekog razloga pustiše. Ostale dopremiše do Zenice, gde opet neki pobegoše a neke Nemci pustiše.  U Zenici sve zarobljene četnike razvrstaše. Sarajevsko-romanijske i kalinovačke četnike deportovaše preko Zagreba i Zemuna u Nemačku, dok Hercegovce uputiše u grčki logor „Pavlos Melos“. Anđelka Šinikovića sa drugom grupom najpre prebaciše u Sarajevo, gde ih opet na Bistriku dočeka špalir naroda i ustaša. U otvorenim vagonima zastadoše u Višegradu, gde ih dočeka narod sa ustašama, urlajući kao da će ih progutati. Nemci ih odbiju od vagona. Potom pređoše granicu i dospeše u Užice. „Narod se tiska da nas vidi. Nude nam i hranu, sprovodnici odbijaju, popustiše i dobismo po parče hljeba“, priča Šiniković. Isto se ponovi u Čačku. I u Kraljevu masa naroda, daju hranu, pozdravljaju braću. U Kosovu Polju kompoziciji pripojiše još vagona sa crnogorskim četnicima Pavla Đurišića. Voz u Uroševcu dočekaše „balisti i Šiptari“, koji psuju, vređaju, prete… U Skoplju je bilo lakše. Četnici tek u Solunu prvi put izađoše iz vagona, da bi 6. juna stigli u logor „Pavlos Melos“. Tu je internirano 1350 ljudi iz Bosne i Hercegovine i Crne Gore.

Sreten Jakovljević, Skrivena istorija, str. 568-572