[kole996]

Колико знам, највише о тим крајевима има у књизи Душана Трбојевића ''Церско-мајевичка група корпуса'', као и у мојој књизи ''Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета''. Имам неколико радова проф. Керовића и Бабића, директора Музеја Смеберије, о послератним страдањима. Да ли су они завршили рад, тј. да ли се зна макар приближан број убијених од комуниста?
Битке на Нумери и друге у том крају, из децембра 1944, су део Битке за Тузлу, коју је нападало око 20.000 четника.
Прво Бижић, а потом и Керовић, правили су сметње мајор Дамјановићу, али то није узрок пораза Мајевичког корпуса. Који је иначе био један од највећих, имао је 6.000 четника у три групе бригада (објавио сам формацију корпуса). Узрок је пораз у Бици за Тузлу, као и довођење великог броја комунистичких дивизија из правца Зворника. Потом је део корпуса кренуо на запад, са главнином, а део је остављен у герили.

Хвала на брзом одговору. Нисам до сад имао прилике да читам поменуту књигу Душана Трбојевића, али сам чуо за њу, тако да ћу морати да је набавим као и Вашу коју сте поменули. 
Немам сазнања о тим радовима проф. Керовића и Бабића, али могу да одем до Музеја Семберије, па да се распитам и обавијестим Вас докле се стигло са тим, када дођем кући за празнике. Оно што знам, да сам у књизи проф. Керовића Попис жртава коју сам раније поменуо нашао 2 пропуста, наиме није уписана у списак жртава моја прабаба по оцу, која је настрадала од стране муслимана из Теочака (усташка легија), мислим да се зна и тачно име човјека који ју је масакрирао, а такође нема ни полубрата од мог ђеда по мајци, који је врло млад са 14 година приступио четницима и настрадао од партизана у селу Чађевица, према томе, сигуран сам да се овај списак који је он направио може још проширити. 
Што се тиче битке на Нумери, по казивању очевидца пок. Млађена Токића, братића од чувеног Драге Токића, четници под командом Јеремије Лазића Зеке су били укопани на Нумери, а партизани су надирали са југа из правца села Угљевичка Обријеж преко њива. Како је ђед Млађен покојни тврдио, толико је партизана изгинуло да се могло ходати са човјека на човјека и да су били све млађи, са бијелим јастучницама у које су имали замотану спрему, а та слика ми се поклапа са сликом узалудно изгинуле дјеце на Сремском фронту. Као да их је неко са намјером послао на митраљезе да их што више изгине. 
Разлог због ког сам навео неслогу као узрок пораза лежи у примјеру начина на који је погинуо Ђуро Бижић.
По мојим сазнањима, када су се партизани вратили из Бирча под командом Ратка Перића, рођака Војводе Керовића, били су у јако лошем бројном и моралном стању, били су десетковани у сударима са Нијемцима и услед тифуса, па по процјенама није их било више од 200 способних за борбу. Керовић је имао наређење од Драже да их уништи, колико сам ја упознат, међутим како је Ратко Перић његов рођак, Керовић је њих пропустио према Семберији (такође и остали комаданти су их пропустили и сам Ђуро Бижић), а они су даље отишли у Срем преко Саве. После неког времена, када су се тамо опоравили, са њима су се на Мајевицу вратили партизани под командом Марка Камењара (чувена пјесма партизанска ”Кад су Сремци пошли са те Фрушке Горе”), а онда су напали Рачића који се повлачи у Србију, потом нападају Бижића који гине у бици на Малешевцима. При том, Бижићу у помоћ није притекао нико од комаданата локалних осим попа Саве Божића са Требаве, који је на Малешевцима заједно са Бижићем и погинуо. 
Ово је само један од примјера гдје се види да се доста тога заснивало на самовољи локалних комаданата и да је ланац командовања био скоро у потпуности урушен, па сам из тога извео закључак да би ово могао бити један од узрока пропасти четничких снага у овоме крају, но наравно, постоји могућност да ја немам и не видим ширу слику, која је довела до слома четничких снага.
П.С. Драго Токић, који је једно вријеме био комадант батаљона, има унука са истим именом који је жив и дан данас у мом селу.