[Бенито]

Ево и трећег питања у вези последица одлука Берлинског конгреса:
Које звање је имао српски дипломатски представник у Бечу и Петрограду после Берлинског конгреса?

До међународног признавања независности Србије на Берлинском конгресу, Србија је искључиво по доброј жељи домаћина, као удеона кнежевина у оквиру Османског царства, могла да има дипломатског представника на нивоу консула, а и то само у државама које су засноване консулства у Београду, тој "вратоломији консулској".
После међународног признања, следе појединачна признања и билатерална размена дипломатског особља за сваку државу посебно. Тада се дипломатски односи дижу на ниво посланства, а то подразумева многе детаље, попут екстериторијалности посланства, изузимање дипломатског особља из јурисдикције домаћег правосуђа и у којим случајевима и тако даље 
У овом српском случају, као и рецимо у румунском, пошто је већ постојало консулско особље и сам консул, а држава није желела да их скине са места дипломатских представника у дотичној земљи, употребљава се међукорак. 
Тако се претходни консул, а будући посланик, именује на место "министра резистента", односно опуномоћеног министра државе пошиљаоца коме земља домаћин одобрава статус сталног представника, становника у својој држави. Одатле израз "министар резистента".
"Министар резистент" Србије у Бечу био је чувени Коста Цукић, који је учинио немерљиво као консул у Бечу како би Србија постала међународно призната независна држава. 
На жалост, Коста Цукић је на месту српског посланика у Бечу и преминуо, већ прве године после Берлинског конгреса, 1879. године,  од туберкулозе.