04-02-2025, 02:28 PM
Тешко да је тако како ти интерпретираш.
Тај "кампанилизам" (уски локал-патриотизам), је карактеристичан нпр. за Крајине, босанску, хрватску, далматинску, али није никако везан за Шумадију. Крајишници пак немају скоро никакав осећај према интегралном српству, а баш никакав према словенству.
Отуда, драговољно су са Наполеоном пошли на Русију 1812., па за Ћесаром опет на Русију 1914., па, у великом броју, за Лењином на Цара рускога 1917. Ишли су масовно и на Србију 1914 и 1944. А ни данас, укрупно говорећи, немају никакав патриотски осећај према Србији, мада ту живе.
У тим крајевима (нпр. Поткозарје, Подгрмеч) чак ни комунизам није пре рата имао икакво упориште. Тамо до августа 1941 практично комуниста није било. На њих су пресудно утицали да тако масовно пођу у партизане аустрофилни нагон и политички утицај Земљорадничке странке и таквих политичких фигура као што су Бранко (и Васо) Чубриловић, велеиздајник прото Душан Кецмановић, Кос(ш)т Мајкић (није грешка), те Светозар Прибићевић и његова екипа.
Слично је у тузланском региону где Срби нису имали нарочит српски осећај мада су близу матице, али се левичарство лако и широко запатило (Гаврило Принцип, Младен Стојановић...) са коначном последицом да су Срби истребљени.
Сарајлије су опет познате по свом локал-српству, али трговачког менталитета који знамо као "ташлихански дух".
Друга је пак прилика у Херцеговини и Војводини. У овим крајевима народ је имао јак свесрпски осећај, али га је елита, односно значајан њен део, снажно вукло ка југословенству. Тако смо дошли у ситуацију да се 80% срезова у БиХ 1918. изјасни за директно присаједињење Србији, али је то присаједињење спречило политичко руководство (елита) где су доминирали номинални Срби. У ту националну погибељ Србе су, именом и презименом, у првом реду гурнули Никола Стојановића, Душан Васиљевића, предсједник Народне владе у Сарајеву Атанасије Шола, Владимир Ћоровић као представник Босне и Херцеговине у Централном одбору Народног вијећа СХС у Загребу, а затим и Васиљ Грђић, Урош Круљ са саборцима.
У том смислу карактеристична је херцеговачка група "народоваца" који су од најжешћих националиста прешли пут до југословенства, па заглавили у класични аутошовинизам, да би се прекасно, када је враг већ сасвим однео шалу, преко Српског културног клуба вратили српству. Тај нихов уврнути фанатизам ишао је дотле да су почели да промовишу "динарски расизам". Др Урош Круљ (кога су иронично звали "Хитлеров пунац") је узео себи у задатак да да научну подлогу том динарском расизму:
На жалост ова расистичка "школа мишљења" ма колико брљива и поразно штетна, дубоко је и данас укорењена у свести Динараца.
Тако сада у Србији имамо два национална феномена:
1. "Српство" које је заправо локал-национално динарско српство, чији је израз Вулинов "српски свет", што је једна комунизрана и до непрепознавања деформисана национална иначица, ограниченог видика, која нпр. не може да "смисли" Краља, Карађорђевиће, по чему препознајемо њен аустроугарски ресентиман.
2. Аутошовинизам, који насупрот тврдње шизофреног Ћирјаковића може бити и леви и десни (Шешељ нпр.). Ако боље погледате 90% аутошовиниста су прекодринци. Корени аутошовинизма су на Банији, и везани су за најдуготрајнију политичку династију у нас - Прибићевиће, која траје више од 150 година и ваљда се завршава са Огњеном. Феномен модерног аутошовинизма проналазимо још пре Другог светског рата. Илустрације ради: отац писца Слободана Селенића, Саво Селенић, кадар Самосталне демократске странке Светозара Прибићевића, који је из Београда и рукама и ногама копао за рачун Мачека против Србије.
На другој страни, без премца највећи борац за Велику Србију са ослонцем на Русију је Никола Пашић. И, гле чуда, њега данашњи "прави Срби" (који су у врло слабој конекцији са српском државотворном традицијом) највише мрзе, "зато што је Цинцар".
Тај "кампанилизам" (уски локал-патриотизам), је карактеристичан нпр. за Крајине, босанску, хрватску, далматинску, али није никако везан за Шумадију. Крајишници пак немају скоро никакав осећај према интегралном српству, а баш никакав према словенству.
Цитат:»Побуњени народ није устао на оружје ни за словенство ни за свесловенство, већ једино за материјално благостање своје, за своја права и слободу«
- Васо Пелагић, "Историја босанско-херцеговачке буне"
Отуда, драговољно су са Наполеоном пошли на Русију 1812., па за Ћесаром опет на Русију 1914., па, у великом броју, за Лењином на Цара рускога 1917. Ишли су масовно и на Србију 1914 и 1944. А ни данас, укрупно говорећи, немају никакав патриотски осећај према Србији, мада ту живе.
У тим крајевима (нпр. Поткозарје, Подгрмеч) чак ни комунизам није пре рата имао икакво упориште. Тамо до августа 1941 практично комуниста није било. На њих су пресудно утицали да тако масовно пођу у партизане аустрофилни нагон и политички утицај Земљорадничке странке и таквих политичких фигура као што су Бранко (и Васо) Чубриловић, велеиздајник прото Душан Кецмановић, Кос(ш)т Мајкић (није грешка), те Светозар Прибићевић и његова екипа.
Слично је у тузланском региону где Срби нису имали нарочит српски осећај мада су близу матице, али се левичарство лако и широко запатило (Гаврило Принцип, Младен Стојановић...) са коначном последицом да су Срби истребљени.
Сарајлије су опет познате по свом локал-српству, али трговачког менталитета који знамо као "ташлихански дух".
Друга је пак прилика у Херцеговини и Војводини. У овим крајевима народ је имао јак свесрпски осећај, али га је елита, односно значајан њен део, снажно вукло ка југословенству. Тако смо дошли у ситуацију да се 80% срезова у БиХ 1918. изјасни за директно присаједињење Србији, али је то присаједињење спречило политичко руководство (елита) где су доминирали номинални Срби. У ту националну погибељ Србе су, именом и презименом, у првом реду гурнули Никола Стојановића, Душан Васиљевића, предсједник Народне владе у Сарајеву Атанасије Шола, Владимир Ћоровић као представник Босне и Херцеговине у Централном одбору Народног вијећа СХС у Загребу, а затим и Васиљ Грђић, Урош Круљ са саборцима.
У том смислу карактеристична је херцеговачка група "народоваца" који су од најжешћих националиста прешли пут до југословенства, па заглавили у класични аутошовинизам, да би се прекасно, када је враг већ сасвим однео шалу, преко Српског културног клуба вратили српству. Тај нихов уврнути фанатизам ишао је дотле да су почели да промовишу "динарски расизам". Др Урош Круљ (кога су иронично звали "Хитлеров пунац") је узео себи у задатак да да научну подлогу том динарском расизму:
Цитат:Док је мешавина словенско-илирско-келтска једна врло срећна расна комбинација, која је дала нашој српскохрватској раси доста врсних елемената и особина, како телесних тако и душевних (интелектуалних и етичких), она друга каснија мешавина — нарочито грчко-цинцарска — дала је врло лоше резултате; прво, што је унесен рђав расни квалитет, а друго, што је укрштавање још врло младо.... итд.Да напоменемо: за Народовце, Београд је био "цинцарски".
На жалост ова расистичка "школа мишљења" ма колико брљива и поразно штетна, дубоко је и данас укорењена у свести Динараца.
Тако сада у Србији имамо два национална феномена:
1. "Српство" које је заправо локал-национално динарско српство, чији је израз Вулинов "српски свет", што је једна комунизрана и до непрепознавања деформисана национална иначица, ограниченог видика, која нпр. не може да "смисли" Краља, Карађорђевиће, по чему препознајемо њен аустроугарски ресентиман.
2. Аутошовинизам, који насупрот тврдње шизофреног Ћирјаковића може бити и леви и десни (Шешељ нпр.). Ако боље погледате 90% аутошовиниста су прекодринци. Корени аутошовинизма су на Банији, и везани су за најдуготрајнију политичку династију у нас - Прибићевиће, која траје више од 150 година и ваљда се завршава са Огњеном. Феномен модерног аутошовинизма проналазимо још пре Другог светског рата. Илустрације ради: отац писца Слободана Селенића, Саво Селенић, кадар Самосталне демократске странке Светозара Прибићевића, који је из Београда и рукама и ногама копао за рачун Мачека против Србије.
На другој страни, без премца највећи борац за Велику Србију са ослонцем на Русију је Никола Пашић. И, гле чуда, њега данашњи "прави Срби" (који су у врло слабој конекцији са српском државотворном традицијом) највише мрзе, "зато што је Цинцар".