[Бенито]

Друго:
Да ли неко зна шта значи појам "Четврта странка" и шта је он означавао у српској историји?

Можда нова странка после радикала, напредњака и либерала.

Па, јесте... Али, то није права странка.
Наиме, када су се десиле крваве демонстрације, 23. марта 1903. године, краљ Александар Обреновић био је већ одлучан да нешто мора урадити како би повратио сву власт у своје руке. 
После женидбе Драгом, њему су дворски политичари окренули леђа, јер су или били људи краља Милана или су се плашили његове реакције. Војска му је скоро потпуно окренула леђа, јер је била верна краљу Милану, а не њему. Војска је под командом краља Милана постала класа за себе у друштву, са својим нормама и својим моралним начелима, које је Александар Обреновић потпуно срушио женидбом са недостојном женом. 
Како би се одбранио од војске, краљ се окренуо радикалима. Радикали су се поделили на старе и нове, односно на радикале и самосталне радикале. Једни су били за споразум са краљем, а други нису. И једни и други су тражили Устав. Краљ Александар Обреновић је удовољио радикалима, али под условом да се они споразумеју са напредњацима око текста тог Устава. Краљ је успео у тај Устав да угура установу Горњег дома, односно Сената, надајући се да ће радикали победити на изборима и освојити Скупштину, али да ће их он преко напредњака и својих посланика контролисати у Сенату. Испоставило се да је потпуно промашио.
Управо захваљујући његовим и Милановим акцијама на гушењу странака, још тамо 1897. године, напредњаци су на изборе, после доношења Априлског устава, 1901. године, изашли подељени на леве и десне напредњаке. Исти случај био је и са либералима, који су се делили на струју Андоновића и на струју Рибарац-Авакумовић. Али, главни проблем за Александра представљала је подела Народне радикалне странке. Подела међу радикалима била је главна тема код бирача, тако да се ту водила главна битка за гласове. Радикали су освојили тесну већину, а самосталци су били потпуно изненађење, јер су били убедљиво најјача групација у Скупштини после радикала. Тако су напредњаци отишли у трећи план, и потпуно је растурен план који је имао Александар.
Радикали и самосталци освајају већину и у Сенату, а не само у Скупштини. Око начела радикализма они се никада и нису свађали, већ само око морала и брзине промена у Србији. 
Тако су кроз Скупштину и Сенат прогурали лако своја два најважнија закона: Закон о штампи и Закон о удружењима. Уследиле су промене на законима о просвети, закона о правосуђу и слично. Краљу Александру ништа се ово није свидело.
Он је и пре крвавих демонстрација планирао да стане радикалима на реп. Планирао је да то уради путем избора, али се плашио да их не изгуби, јер није контролисао ни министарство унутрашњих послова, нити општине. 
Зато се одлучио на четврти "државни удар". Извршио га је на Благовести, 25. марта 1903. године, када је суспендовао Устав на 45 минута, променио све законе који су били донети за две године, а потом вратио Устав из 1901. године на снагу. 
Тек тада је расписао нове изборе.
За те изборе обезбедио је своју листу. На њу су ушли леви напредњаци, леви Андоновићеви либерали и дворски радикали (они су били одвојени и од радикала и од самосталаца) и одређени број чиновника и обреновићеваца из унутрашњости. 
Народ је такву листу назвао "Четврта странка".