25-04-2025, 01:21 PM
Видим да очигледно не разумете шта вам овде пишем, односно Слободан Јовановић, а ја вадим те сегменте и покушавам да их ставим у јасан контекст данашњем уму и уху.
Дакле, овако:
Наше три политичке странке из 19 века имале су различите идеолошке потке, али не у односу једне на другу, колико су у самима себи биле контрадикторне и мењале своје идеолошке правце. Радикали су ту најеклетатнији пример. Од анархиста, бакуњиста и нихилиста, преко социјализма, руског типа народњаштва, радикали су завршавали као класични конзервативци. Либерали су имали далеко мање тих трансформација, јер су практично зависили од мисли једног човека, и вође и идеолога у истом човеку, док је напредњаке у доброј мери одређивао њихов карактер, односно снобизам, који су имали скоро сви њихови вођи, па је онда и то условило њихову идеологију која се није много мењала.
Слободан Јовановић је управо увидео ту идеолошку неконзистентност српских политичких странака, које су још увек биле младе. Зато их није ни одређивао, ни покушао формулисати по идеолошком принципу. Он је увидео да су српске политичке странке јасно дефинисане структурално и да је то њихова главна карактеристика. То је њихова фирма, да се изразим тадашњим речником.
Напредњаци - елитистичка странка
Либерали - лидерска странка
Радикали - масовна странка
Поред овога, Слободан Јовановић нам показује да идеолошко и структурално не морају да се поклапају када су у питању дефиниције политичких странака. Дакле, у српском случају је потпуно другачије него у француском случају. Треба се држати француског узора, јер је то била једина држава која је тада имала јасно дефинисане три различита политичке и идеолошке опције (уосталом, тако је и данас у Француској), за разлику од англосаксонског примера који је познат по политичком дуализму. Дакле, на српском случају се показује да либерали могу бити лидерска странка, што је у Француској непојмљиво.... И тако даље.
По овом кључу треба гледати и политичку сцену у Србији после "пада" комунизма. Уосталом, то су сви до сада, ваљда, и увидели. Идеолошке потке немају много значаја код српских политичара, или он бар није примаран. Странке у Србији најбоље се дефинишу структурално, односно како је њихово унутрашње уређење и какав је њихов однос на спољне факторе, односно на државне установе и друге политичке странке. Тако могу да се дефинишу структурално и да им се да права дефиниција.
То је била поента ова три питања.
Дакле, овако:
Наше три политичке странке из 19 века имале су различите идеолошке потке, али не у односу једне на другу, колико су у самима себи биле контрадикторне и мењале своје идеолошке правце. Радикали су ту најеклетатнији пример. Од анархиста, бакуњиста и нихилиста, преко социјализма, руског типа народњаштва, радикали су завршавали као класични конзервативци. Либерали су имали далеко мање тих трансформација, јер су практично зависили од мисли једног човека, и вође и идеолога у истом човеку, док је напредњаке у доброј мери одређивао њихов карактер, односно снобизам, који су имали скоро сви њихови вођи, па је онда и то условило њихову идеологију која се није много мењала.
Слободан Јовановић је управо увидео ту идеолошку неконзистентност српских политичких странака, које су још увек биле младе. Зато их није ни одређивао, ни покушао формулисати по идеолошком принципу. Он је увидео да су српске политичке странке јасно дефинисане структурално и да је то њихова главна карактеристика. То је њихова фирма, да се изразим тадашњим речником.
Напредњаци - елитистичка странка
Либерали - лидерска странка
Радикали - масовна странка
Поред овога, Слободан Јовановић нам показује да идеолошко и структурално не морају да се поклапају када су у питању дефиниције политичких странака. Дакле, у српском случају је потпуно другачије него у француском случају. Треба се држати француског узора, јер је то била једина држава која је тада имала јасно дефинисане три различита политичке и идеолошке опције (уосталом, тако је и данас у Француској), за разлику од англосаксонског примера који је познат по политичком дуализму. Дакле, на српском случају се показује да либерали могу бити лидерска странка, што је у Француској непојмљиво.... И тако даље.
По овом кључу треба гледати и политичку сцену у Србији после "пада" комунизма. Уосталом, то су сви до сада, ваљда, и увидели. Идеолошке потке немају много значаја код српских политичара, или он бар није примаран. Странке у Србији најбоље се дефинишу структурално, односно како је њихово унутрашње уређење и какав је њихов однос на спољне факторе, односно на државне установе и друге политичке странке. Тако могу да се дефинишу структурално и да им се да права дефиниција.
То је била поента ова три питања.