[Бенито]

Ајмо онда друго:
Која је веза Данице Драшковић са спомеником Војводи Живојину Мишићу у Ваљеву?

А одговор је, заправо, врло једноставан. 
Одмах после великог Видовданског митинга Слободана Милошевића у Косову пољу, 1989. године, на 600-ишњицу Косовске битке, добар број Срба, нарочито интелектуалаца, се разочарао у њега. Неки по задатку, а неки и искрено, али најчешће је била комбинација та два мотива - по искреном задатку. 
Видели су да Милошевић нема намеру да руши комунистички режим у Србији, а ако је могуће ни у Југославији, иако је, већ после догађаја у Румунији, и слепом било очигледно да је крај комунизма у Европи питање дана, а највише недеља.
Тако се почела стварати опозиција режиму Слободана Милошевића, и у том тону је прошла цела политичка 1990. година у Србији. Једна групација интелектуалаца и српских националиста основала је СНО, по угледу на Српску народну одбрану из САД коју је основао и водио сам Михајло Пупин. Да не би носили баш исто име, иако је скраћеница била идентична, променили су задњу реч и тако је настала Српска народна обнова. Седиште јој је било у Старој Пазови. 
Отворено су се залагали за реафирмацију свих прекомунистичких традиција у српском народу, отворено нападали на титоизам и тражили слободне и вишестраначке изборе. Сви су, што је било не мало чудо у тадашњој Србији, а поготово Југославији, отворено говорили о ђенералу Михаиловићу као легитимном борцу против немачког окупатора. На жалост, на том нивоу су и остали до дана данашњег, иако су многи историјски документи доказали да је ђенерал Михаиловић био много више од тога. Но, без обзира на то, они су, још 1990. године, у једном малом броју кренули да походе Равну Гору, али их је "народна милиција" зауставила и одузела једну спомен-плочу коју су имали намеру да поставе негде на Равној Гори. Неких 15 година доцније, можда и читавих 20 година, та спомен-плоча је пронађена у подруму удбе у Ваљеву и неоштећена однета на Равну Гору и постављена на једном од њених висова. 
Избори су се десили, 9. децембра 1990. године, али оснивачи СНО су се већ поделили у три организације: СНО предвођену Мирком Јовићем, Српски покрет обнове предвођен Вуком Драшковићем и Српски четнички покрет предвођен Војиславом Шешељем. 
Избори су завршени победом новонастале странке Слободана Милошевића, настале спајањем савеза комуниста Србије и ССРН, чиме је СПС постигао недохватљиву материјалну предност у односу на све друге нове политичке странке, које су се морале финансирати из личних извора и донација. Једини изузетак представљала је странка Покрет за Србију - Нова демократија, која је себе прогласила правним наследником Социјалистичког савеза омладине Србије, па је могла на себе да укњижи имовину те монополистичке омладинске организације чији су чланови, по дифолту, били сви омладинци и омладинке Србије, од 14 до 28 година старости. Тај правни маневар био је могућ јер је последњи председник ССО био управо Душко Михајловић, који је постао и први председник Нове демократије. 
Углавном, нико од новооснованих опозиционих странака није добио народне посланике после избора 1990. године, осим СПО и Демократске странке. Јаз између СПО и дојучерашњих пријатеља и сабораца са којима су до скора били сви заједно у СНО, се продубио. У томе је предњачио Војислав Шешељ, који је око себе окупио невелики број присталица, али је својом агресивном реториком више нападао опозицију него власт. Заправо, власт није ни нападао.
Многи су тада већ проценили да је он направио споразум са самим врхом власти у Србији и да га они потајно помажу, како би скресали крила опозиције. То се испоставило као тачно када је преминуо Миодраг Булатовић, познати писац и члан СПС, народни посланик из Раковице. Пошто су избори из 1990. године били једини већински избори у историји нове српске парламентарне историје, избори на изборном месту Раковица морали су бити поновљени. У међувремену, Војислав Шешељ је ујединио свој СЧП са Народном радикалном странком Вељка Губерине, а онда је једним полуилегалним маневром, у којем му је својски помогла власт, од те две странке створио нову Српску радикалну странку и проглашен је за њеног председника.
На поновљеним изборима у Раковици, владајућа странка СПС је кандидовала неког радника из металског комплекса Раковице, Демократска странка чувеног писца Борислава Пекића, СПО историчара и потпредседника странке Јована Марјановића, а СРС свог председника Војислава Шешеља. Практично, уз свесрдну помоћ Милошевићевог режима, Војислав Шешељ постао је народни посланик. То је било у мају 1991. године, практично у предвечерје рата у Хрватској.
Постоје различите теорије зашто је Милошевићев режим прогањао опозицију, а нарочито СПО због "повампиреног четништва, препознатљиве четничке иконографије, идеологије Каме) а са друге стране подржао човека који је, макар на први поглед, пропагирао исте те четничке идеје. Али, једна од тих теорија и онда, а и данас делује као најближа истини: Мира Марковић је била одлучно против било каквих четника, па је Милошевић, уз помоћ удбе и САНУ, дошао на спасоносну идеју да максимално промовише четништво изван граница Србије, а да га у Србији унижава, па да је Шешељ пристао на ту игру, и у следећем периоду се Србима изван Србије представљаа као четнички војвода, а унутар Србије више је говорио о социјалној политици. Уосталом, други пут није ни могао да измисли, јер су га и сами догађаји водили у том правцу, пошто га већина србијанских поштовалаца Драже Михаиловића и Равне Горе никада није ни признавала за неког четничког вођу.
У сенци избора у Раковици и првих оружаних инцидената у Хрватској, који ће убрзо прерасти у грађански рат, протекло је друго окупљање поштовалаца историјског лика и дела Драже Михаиловића на Равној Гори. Овога пута, само са северне стране Сувобора према Равној Гори кренуло је неколико хиљада душа. На раскрсници пута Мионица-Љиг, односно у Струганику где се скретало ка Равној Гори, недалеко испод куће Војводе Живојина Мишића, стајало је једно оклопно возило ЈНА, са митраљезом на врху, и поред један до два вода младих војника, чини се прилично уплашених, са својим официром, неким бркатим Црногорцем, који су запречавали пролаз ка Равној Гори. Људи су се зауставили и чекали, али никаквог инцидента није било. Међутим, чекање се одужило, док се у једном моменту није појавило неколико возила из Београда, међу којима су били народни посланици, али и најпознатији чланови СПО, попут Ђорђа Божовића Гишке или Бранислава Матића Белог. Међутим, ни они нису улазили у конфликт са ЈНА, док се није појавила Даница Драшковић која је узвикнула:"Ко ће мени да забрани да запалим свећу Чичи?" и сама прошла кроз кордон. Како је она то учинила, оних неколико хиљада људи је једноставно прошло поред и око кордона, који је остао затечен, да би се, напослетку, и сам уклонио и вратио у касарну у Мионици. 
На Равној Гори, те 1991. године, десила су се два заборављена, али важна догађаја: челници СПО, уз помоћ присутних четничких ветерана из Другог светског рата, одредили су приближно место где је била Чичина колиба 1941. године, односно тачно пола века раније. И погрешили. Али, то место које су одредили, договорили су се да откупе од старих власника, чим земља буде била враћена, јер је била одузета национализацијом. Са тим делом плана ишло је доста срећније, јер су се предратни власници знали и били су живи, и одмах су прихватили да продају земљу кад буде била враћена, а и идуће 1992. године, донет је Закон о повраћају пољопривредног земљишта одузетог по законима о конфискацији и национализацији. Тако је СПО, уз помоћ донација својих чланова, откупио око хектар земље на Равној Гори, и убрзо је архитекта Спасоје Крунић, уз помоћ архитекте Пеђе Ристића, одредио како треба да изгледа амбијентална целина "Равна Гора".
Други битан догађај те 1991. године на Равној Гори био је изненадни долазак шешељеваца на Равну Гору, који су желели да они одреде и преузму главну улогу на Равној Гори. Сукоб је умало избегнут, али се доцније о томе мало причало и писало, па је сада већ све заборављено. Али, није било заборављено одмах. 
И ту долазимо до одговора на горе постављено питање:
Наиме, када је земљиште откупљено и одлучено да три главна објекта на том плацу треба да буду: Споменик Дражи Михаиловићу, црква Светог Ђорђа и Спомен-дом Равна Гора, приступило се идејним решењима. Одлучено је да пројекат цркве изради Пеђа Ристић, пројекат Спомен-дома буде дело Спасоја Крунића, а да о споменику ђенералу Михаиловићу одлучује једна комисија уметника. 
Рад на пројекту цркве и Спомен-дома су одмицали, а Комисија уметника је још већала око Споменика Чичи. Много су имали недоумица: како треба да изгледа споменик, да ли Чича да буде на коњу, или без коња, да седи или да јуриша, или да само стоји; па ко може да буде вајар тог споменика, јер је много вајара већ радило на многим споменичким композицијама или појединачним споменицима комуниста и "народних хероја", те су они аутоматски били означени као комуњаре и слично.
Када је видела да споменик, за који су већ биле обезбеђене донације, углавном из САД и Аустралије, неће бити завршен и постављен до маја 1992. године, а што је био циљ, у рад Комисије умешала се Даница Драшковић, на противљење њеног супруга:"Аман, жено, остави уметнике да раде." Она је тада једноставно рекла:
"Чича је био официр под командом Војводе Живојина Мишића. Онај вајар који је вајао споменик Војводи Живојину Мишићу у Ваљеву, нека изради и споменик ђенералу Михаиловићу на Равној Гори и готово."
Узела је телефон и позвала Душка Михајловића у Ваљево и од њега сазнала за име и адресу вајара који је извајао споменик Војводи Живојину Мишићу у Ваљеву. Чланови Комисије су се сложили, па је вајар Драган Николић прихватио и у рекордном року израдио споменик Дражи Михаиловићу на Равној Гори. 
Веза Данице Драшковић са спомеником Војводи Живојину Мишићу у Ваљеву је та што је она дошла на идеју да исти вајар изради споменик Ђенералу Дражи Михаиловићу на Равној Гори, што се и остварило.
ПС у јесен 1992. године, поштоваоци Равне Горе затекли су једног јутра срушен споменик Ђенералу Дражи Михаиловићу на Равној Гори. Избио је велики скандал, али споменик је одмах враћен на постамент и дорађен да се не примети да је био срушен. Убрзо се сазнало да је иза рушења стајао тадашњи генерални секретар Српске радикалне странке Александар Аца Стефановић, иначе Ваљевац. Међутим, Шешељ је, изгледа, убрзо схватио да је то била претерана и глупа акција, и више се никада није окренуо према Равној Гори, нити је по том питању тражио конфликт са својим кумом Вуком Драшковићем. Тако је остало и до данас.