14-06-2025, 12:11 AM
Остао сам дужан, па да то образложим:
Дакле, на три питања:
1. Која војна формација је убила највише Црногораца у Другом светском рату?
2. У којој војној формацији је настрадало највише Маћедонаца?
3. Која војска је побила највише Шумадинаца?
Стигосмо до јединственог одговора - комунисти!
Па, иако се макар са два одговора на ова три питања не би сагласили званични историчари из Србије, а поготово Црне Горе или Северно од Македоније, узећемо их као релативно тачне, јер чак иако комунисти нису на првом месту на те три теме, онда су свакако на убедљивом другом месту. Мада, све указује да су на првом, али није ту поента.
Наиме, често се код наших званичних историчара, али тек од периода краја 20-ог века, и то под утицајем западних историографија, може чути теза да је "Други светски рат наставак Првог светског рата" или да "Први и Други светски рат представљају једно исто историјско раздобље и један исти рат". То је и логично и тачно када се узму у обзир међусобни односи Немачке и Француске у оба рата, а потом и других учесника оба рата, али како се у ту слику уклапа Краљевина Југославија која у Првом светском рату није ни учествовала јер није ни постојала, а по званичним српским историчарима у Другом светском рату је учествовала свега 12 дана. Са друге стране, ако су званични српски историчари, и то после тешких, готово порођајних мука, васпоставили тезу међуратних српских историчара да су Балкански и Први светски рат једна историјска целина, како онда нису повезали Балканске ратове са Другим светским ратом. Другим речима - да ли правило да су Први и Други светски рат једна историјска целина важи само за политички Запад, чак и за целу Европу, па и делове Балкана, али не важи за Србе?
Србија је, после силних ратних и дипломатских мука, постала независна и међународно призната Кнежевина, а убрзо и Краљевина, у претпоследњој деценији 19-ог века, али ни њени владари, ни њени политичари, а ни њено српско становништво, нису били задовољни тиме што су многе српске покрајине остале ван оквира независне Краљевине Србије. И нису се либили да полуотворено или сасвим отворено, упркос честим притисцима Великих сила, а пре свих Аустроугарске монархије и Руске империје, траже припајање и присаједињење свих српских области у једну државу.
За то време, у тим областима, које су се налазиле под државном јурисдикцијом Османског царства, Аустроугарске царевине и независне Кнежевине, па Краљевине Црне Горе, дешавао се интензиван културни и политички притисак који је имао својих ефеката, до те мере, да се они осећају и данас у тим срединама. У некима можда и више него када су стварани. Али, задржимо се на Другом светском рату.
Познато је, макар читаоцима ове теме, колико сам писао против наметнуте тезе о "братоубилачком рату" међу Србима, јер је то био начин, односно класичан пример политичке пропаганде како би се једној изразитој мањини дао одговарајући легитимитет. Али, не може се спорити да су у подручју Зетске бановине, у пропорционалном смислу речено, постојала упоришта комуниста, која су се преплитала са конзервативним снагама и то у једној, још увек, племенски организованој територији, где су традиционална правила живела барабар или у складу са државним апаратом. У таквој средини посадити комунизам морало је значити и обећавајући сукоб у самим племенима, родовима, породичним задругама, па чак и ужим породицама, па је, у том смислу, термин "братоубилачки рат" прикладан за ратне односе у Црној Гори. Наравно, покретачи тог рата, односно искључиви кривци су комунисти, што је до сада хиљаду пута и доказано, управо из докумената комунистичке провинијенције, а уосталом многи од њих то нису ни крили. Па ипак, данашњи историчари, пре свега у Црној Гори, чак ни то не прихватају као историјску истину. Са друге стране, један део становништва Црне Горе, због религиозних, националних, политичких, па може се рећи и модернацијских заблуда, био је на становишту да обема устаничким војскама треба дати подједнаку шансу, не схватајући опасност од једне партијске војске и њених правих ратних побуда.
Управо ту је била поента мога првог питања:
Црногорци су, процентуално највише од свих Срба са традиционалних српских територија ослобођених и уједињених после Балканских и Првог светског рата, дали шансу комунистима, и то најчешће својим сопственим, да се покажу - и они су се и показали - побили су највише Црногораца.
Вардарска бановина заузимала је терен не само данашње територије Северно од Македоније, него и добар део подручја данашње јужне Србије. Заправо, све то и јесте била Јужна Србија. Територија која је скапавала деценијама и вековима под Османлијама, чије становништво је извршило низ сеоба у тим вековима, имало је другачију судбину од осталих Срба. Велике силе највише на Балкану биле су заинтересоване управо за ту територију, па су на истој вршени разни експерименти како се не би поново сјединила у јединствену српску државу. Тако су Маћедонци стекли у себи самима различите идентитете, нарочито у другој половини 19-ог века, када су на силу бугарашени. Балкански ратови и Први светски рат и тријумфална победа Српске краљевске војске, ослободили су их те баласти, а нарочито изузетно успешна борба српских четника и жандармерије и војске у периоду тешког облика тероризма ВМРО-А Пиринске Маћедоније, непосредно после Првог светског рата. Међутим, када је дошло до окупације Краљевине Југославије у Другом светском рату, Срби из Маћедоније су пришли четницима Драже Михаиловића и чекали тренутак за акцију, али је добар део и пристао да служи бугарском окупатору призвавши поново дупли идентитет као начин за излазак из тешке ситуације. По тој истој логици, већина четника Првог Вардарског корпуса, а нарочито Срби који су у бугарским униформама седели по варошима Јужне Србије, пригрлили су НОВЈ, као победничку снагу у рату, када су они дошли на тле Маћедоније и ојачали уз помоћ Британаца и Црвене армије. Али, управо то их је одвело у највећу погибију у Другом светском рату, и то на територији далеко од њихове родне груде: Сремском фронту, дубровачком залеђу и околини Ђакова.
Другим речима, за разлику од Црногораца који су дали шансу комунистима и добили најсмртоноснију формацију у историји Црне Горе, Маћедонци су одабрали асимилацију, и одвели себе саме у смрт. И једни и други.
Није неистина да је и међу Шумадинцима било комуниста. Чак и после Стаљинових чистки. Али, иако су Немци директно помогли да се комунисти у Србији оформе као оружана сила, Србијанци су их протерали као страни тело и до краја рата се борили да им не дозволе улазак у Србију. Попустили су тек по доласку Црвене армије на тле Краљевине Југославије и то директно Србије. Због свог отпора, крваво су кажњени и одмазда комуниста је била жестока. Ако нису побили више Србијанаца од Немаца, а изгледа да ипак јесу, комунисти су били барабар злочинци према Србијанцима као и Немци.
Резиме:
У складу са својим културним идентитетом, наметнутим националним кодовима још у 19-ом веку, припадници Срба из три различите српске покрајине: Србије, Црне Горе и Маћедоније, у Другом светском рату, били су под окупацијом три различите државе: Немачке, Италије и Бугарске. У класичном политичком језику, они су већински изабрали три различита пута спашавања себе и своје заједнице:
Црногорци су одабрали модернизам, Маћедонци су одабрали опортунизам, а Србијанци су изабрали конзервативизам (за краља формално није био само Дража Михаиловић, него и Недићев цео окупациони апарат, па чак и квинслиншке формације Димитрија Љотића) .
Срби су, једном речју речено, пробали све могуће правце да преживе рат, али комунисте нису могли да преживе.
То је била поента овог трилинга питања.
Дакле, на три питања:
1. Која војна формација је убила највише Црногораца у Другом светском рату?
2. У којој војној формацији је настрадало највише Маћедонаца?
3. Која војска је побила највише Шумадинаца?
Стигосмо до јединственог одговора - комунисти!
Па, иако се макар са два одговора на ова три питања не би сагласили званични историчари из Србије, а поготово Црне Горе или Северно од Македоније, узећемо их као релативно тачне, јер чак иако комунисти нису на првом месту на те три теме, онда су свакако на убедљивом другом месту. Мада, све указује да су на првом, али није ту поента.
Наиме, често се код наших званичних историчара, али тек од периода краја 20-ог века, и то под утицајем западних историографија, може чути теза да је "Други светски рат наставак Првог светског рата" или да "Први и Други светски рат представљају једно исто историјско раздобље и један исти рат". То је и логично и тачно када се узму у обзир међусобни односи Немачке и Француске у оба рата, а потом и других учесника оба рата, али како се у ту слику уклапа Краљевина Југославија која у Првом светском рату није ни учествовала јер није ни постојала, а по званичним српским историчарима у Другом светском рату је учествовала свега 12 дана. Са друге стране, ако су званични српски историчари, и то после тешких, готово порођајних мука, васпоставили тезу међуратних српских историчара да су Балкански и Први светски рат једна историјска целина, како онда нису повезали Балканске ратове са Другим светским ратом. Другим речима - да ли правило да су Први и Други светски рат једна историјска целина важи само за политички Запад, чак и за целу Европу, па и делове Балкана, али не важи за Србе?
Србија је, после силних ратних и дипломатских мука, постала независна и међународно призната Кнежевина, а убрзо и Краљевина, у претпоследњој деценији 19-ог века, али ни њени владари, ни њени политичари, а ни њено српско становништво, нису били задовољни тиме што су многе српске покрајине остале ван оквира независне Краљевине Србије. И нису се либили да полуотворено или сасвим отворено, упркос честим притисцима Великих сила, а пре свих Аустроугарске монархије и Руске империје, траже припајање и присаједињење свих српских области у једну државу.
За то време, у тим областима, које су се налазиле под државном јурисдикцијом Османског царства, Аустроугарске царевине и независне Кнежевине, па Краљевине Црне Горе, дешавао се интензиван културни и политички притисак који је имао својих ефеката, до те мере, да се они осећају и данас у тим срединама. У некима можда и више него када су стварани. Али, задржимо се на Другом светском рату.
Познато је, макар читаоцима ове теме, колико сам писао против наметнуте тезе о "братоубилачком рату" међу Србима, јер је то био начин, односно класичан пример политичке пропаганде како би се једној изразитој мањини дао одговарајући легитимитет. Али, не може се спорити да су у подручју Зетске бановине, у пропорционалном смислу речено, постојала упоришта комуниста, која су се преплитала са конзервативним снагама и то у једној, још увек, племенски организованој територији, где су традиционална правила живела барабар или у складу са државним апаратом. У таквој средини посадити комунизам морало је значити и обећавајући сукоб у самим племенима, родовима, породичним задругама, па чак и ужим породицама, па је, у том смислу, термин "братоубилачки рат" прикладан за ратне односе у Црној Гори. Наравно, покретачи тог рата, односно искључиви кривци су комунисти, што је до сада хиљаду пута и доказано, управо из докумената комунистичке провинијенције, а уосталом многи од њих то нису ни крили. Па ипак, данашњи историчари, пре свега у Црној Гори, чак ни то не прихватају као историјску истину. Са друге стране, један део становништва Црне Горе, због религиозних, националних, политичких, па може се рећи и модернацијских заблуда, био је на становишту да обема устаничким војскама треба дати подједнаку шансу, не схватајући опасност од једне партијске војске и њених правих ратних побуда.
Управо ту је била поента мога првог питања:
Црногорци су, процентуално највише од свих Срба са традиционалних српских територија ослобођених и уједињених после Балканских и Првог светског рата, дали шансу комунистима, и то најчешће својим сопственим, да се покажу - и они су се и показали - побили су највише Црногораца.
Вардарска бановина заузимала је терен не само данашње територије Северно од Македоније, него и добар део подручја данашње јужне Србије. Заправо, све то и јесте била Јужна Србија. Територија која је скапавала деценијама и вековима под Османлијама, чије становништво је извршило низ сеоба у тим вековима, имало је другачију судбину од осталих Срба. Велике силе највише на Балкану биле су заинтересоване управо за ту територију, па су на истој вршени разни експерименти како се не би поново сјединила у јединствену српску државу. Тако су Маћедонци стекли у себи самима различите идентитете, нарочито у другој половини 19-ог века, када су на силу бугарашени. Балкански ратови и Први светски рат и тријумфална победа Српске краљевске војске, ослободили су их те баласти, а нарочито изузетно успешна борба српских четника и жандармерије и војске у периоду тешког облика тероризма ВМРО-А Пиринске Маћедоније, непосредно после Првог светског рата. Међутим, када је дошло до окупације Краљевине Југославије у Другом светском рату, Срби из Маћедоније су пришли четницима Драже Михаиловића и чекали тренутак за акцију, али је добар део и пристао да служи бугарском окупатору призвавши поново дупли идентитет као начин за излазак из тешке ситуације. По тој истој логици, већина четника Првог Вардарског корпуса, а нарочито Срби који су у бугарским униформама седели по варошима Јужне Србије, пригрлили су НОВЈ, као победничку снагу у рату, када су они дошли на тле Маћедоније и ојачали уз помоћ Британаца и Црвене армије. Али, управо то их је одвело у највећу погибију у Другом светском рату, и то на територији далеко од њихове родне груде: Сремском фронту, дубровачком залеђу и околини Ђакова.
Другим речима, за разлику од Црногораца који су дали шансу комунистима и добили најсмртоноснију формацију у историји Црне Горе, Маћедонци су одабрали асимилацију, и одвели себе саме у смрт. И једни и други.
Није неистина да је и међу Шумадинцима било комуниста. Чак и после Стаљинових чистки. Али, иако су Немци директно помогли да се комунисти у Србији оформе као оружана сила, Србијанци су их протерали као страни тело и до краја рата се борили да им не дозволе улазак у Србију. Попустили су тек по доласку Црвене армије на тле Краљевине Југославије и то директно Србије. Због свог отпора, крваво су кажњени и одмазда комуниста је била жестока. Ако нису побили више Србијанаца од Немаца, а изгледа да ипак јесу, комунисти су били барабар злочинци према Србијанцима као и Немци.
Резиме:
У складу са својим културним идентитетом, наметнутим националним кодовима још у 19-ом веку, припадници Срба из три различите српске покрајине: Србије, Црне Горе и Маћедоније, у Другом светском рату, били су под окупацијом три различите државе: Немачке, Италије и Бугарске. У класичном политичком језику, они су већински изабрали три различита пута спашавања себе и своје заједнице:
Црногорци су одабрали модернизам, Маћедонци су одабрали опортунизам, а Србијанци су изабрали конзервативизам (за краља формално није био само Дража Михаиловић, него и Недићев цео окупациони апарат, па чак и квинслиншке формације Димитрија Љотића) .
Срби су, једном речју речено, пробали све могуће правце да преживе рат, али комунисте нису могли да преживе.
То је била поента овог трилинга питања.