[sagus]

У питању је српски племић Петар Петровић

По оснивању Будимског беглербеглука, 1541. године, Османлије су источне делове Краљевине Угарске предали као вазалну државу Јовану Жигмунду Запољи. Међутим, на југо-западу те територије, са седиштем у Темишвару, власт је задржао српски племић Петар Петровић. Личност Петра Петровића обрађивана је у српској историографији у оквиру општих дела о историји Срба на територији Угарске. Када су га о смрти Јована Запоље обавестили угарски великаши, султан Сулејман је прихватио именовање малолетног Запољиног сина, Јована Жигмунда, за краља. Међутим, судбина Угарске решена је тек када је крајем августа 1541. године султан стигао у османски логор покрај Будима. Султан је затражио да му се доведе Јован Жигмунд, јер су постојале сумње да ли је Јован Запоља заиста добио сина. Малог краља пратила је читава свита најистакнутијих угарских племића. Међу њима су били фратaр Ђорђе, Петар Петровић, Иштван Вербеци, Балинт Терек и Орбан Баћани. Сви су задржани ради преговора који су трајали недељу дана. У међувремену, јаничари су тајно ушли у угарску престоницу и заузели је. Потом је краљици Изабели, удовици краља Јована, саопштено да ће источне области краљевине Угарске бити предате на управу Јовану Жигмунду, док је централна Угарска постала део новог беглербеглука у оквирима Османског царства. Одлука да се Угарска прикључи Османском царству вероватно је донета још у Истанбулу. П. Фодор je објавио документ који представља својеврсни преглед тренутне расподеле снага у Угарском краљевству. Датирао га је у период непосредно пре уласка османске војске у Будим. Наводе се поседи најистакнутијих људи Угарске (Балинт Терек, фратар Ђорђе, Петар Петровић, Иштван Вербеци и Орбан Баћани), истих оних
који су касније чинили делегацију која је довела малолетног краља пред султана. Као тврђаве у рукама Петровића поименце се помињу Липова, Темишвар, Бечкерек и Бечеј. Састављач документа напомиње да је ова територија „права српска област“ (asıl Sırf vilâyetidir) и уточиште бегунаца из Сремског и Смедеревског санџака и да Срем не може бити сигуран од пљачкаша док те тврђаве не буду освојене. Ослањајући се на закључак текста, у коме се сумира да ће освајање утврђења поменутих великаша и Будима бити тешко, П. Фодор закључује да је овај документ можда представљао план за освајање Угарске. Међутим, овај план је касније измењен тиме што су Османлије одусталe од освајања источних области Угарског краљевства. Организовање похода на Ердељ, где је постојала могућност да наиђу на отпор, непотребно би ослабила османски положај према Хабсбурзима.
Петар Петровић је још од 1534. године био тамишки жупан, те је султан стога само потврдио затечено стање.

ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС, књ. LXI (2012) стр. 129-143
Петровићев санџак
Ђорђе Крешић