25-08-2025, 08:32 AM
Живот и прикљученија једног сеоског пандура
https://markusmaki.wordpress.com/2025/08...og-pandura
Васин отац је био ситни паор и ранио је седам гладни усти. Мати му је била плава, тиха, нежна, јектичава, умрла је са тридесет и нешто. Имали су пар јутара земље, малу кућу на крају сокака. На асталу навек хлеба, таман толко, колко треба, ал је Васа тео много више.
Желео је коње вране по ливади разигране, сат са златним ланцем, и салаше. Желео је њиве плодне, винограде благородне, у каруце прегнуте чилаше. Само… није мого да их има.
Васин отац је водио својих 7 гладни усти у цркву сваке недеље, топило се слатко православље, а Васин први комшија је био немачки гастер. И долазио би свако лето на одмор, имао је и он децу, а деца би редовно отпакивала свој нови Lego сет коцкица, или Playstation, или најновији модел бицикла, па затим, мотор, па ауто, све онако редом, како деца немачких гастера добијају.
За то време, Васа би помагао оцу на њиховој њиви, али ни то није било довољно, па је морао да надничи и около, копао је он и на њиви комшије Гастера, музао је краве, чистио свињац, рмбао од зоре до поноћи, имао тврде руке и гледао комшију. Са једне стране слушао је сеоског попу како прича о Јову, са друге, очи су му испадале, када би видео сваку нову швапску лудорију, коју су комшијска деца имала.
И тако је Васа, годину за годином, све више рмбао, а никад ништа није имао, све док једног дана није у сеоском бирцузу чуо да локална пандурација тражи подмладак. Отишао је он у Сремску Каменицу, или где се сада раде курсеви за плавце, и добио је плаву униформу, пендрек, пиштољ и штошта приде. Како се радило о мирном селу, углавном је чешао муда, а платица редовно стизала. Није баш стекао златни ланац и салаше, јер није нека платица пандурска платица, али барем више му није пуцала кичма. Кад није чешао поменуте, ватао би се за саобраћајну палицу и заустављао паоре и драо их за непостојеће прекршаје. Јер сад је он постао влас.
Уплашени паори, као зечеви, као овце, јер то је српски паор, да би избегли свакодневни зулум, плаћали су му по коју брљу у бирцузу, да га одобровоље. Увлачили су му се у гузицу, хвалили непостојеће му врлине, јер тако ситни паор мисли да може да се спаси од ропства.
Али као што нису исте две капи кише, две власи траве, тако ни паоре нису баш све из истог калупа извадили. Некад се крви родитеља чудно помешају, па од паора испадне див јунак. И игром случаја баш један син оног Гастера што је цео живот долазио на распуст са новом кутијом Лего коцкица испаде другачији.
Како обичаји налажу војно ропство у Србији се повратило, а син Гастера, који је швапски шпреховао зер гут, а српски онако набадао тврдим немачким акцентом, имао је двојно држављанство. И имао година таман толко колко треба, да се обуче униформа и да се служи пијаном садисти официру.
Гастеров син, Митар, добио је позив, али се није одазивао. Сад, да ли због тога што се више осећао као Шваба, него као Србин, дал због тога што га је болело да се одазива на ерекцију срБске власти, или једноставно зато што је прокључала у њему хајдучка крв ко зна ког незнаног претка, шта год да је био разлог, он се није одазивао, већ би провео као и обично један део лета у свом родном селу, да би се вратио у своју Немачку да тамо живи и ради.
Међутим, Васа је добио налог за привођење Митра. Јер мора све по закону. Ту су параграфи, па заграби, нек исто је и ђаволу и ђакону, а власт је власт.
Васа се и даље сећао сеоског попе и приче о Јову, и свих осталих прича које је још као дете слушао у дрвеним клупама црквице, али је у њему победила жеља за слатком осветом. За све немане Lego сетове, за све немане BMX бицикле и немане Honda мопеде, за све тврде жуљеве, зоре у којима га је отац избацивао из кревета, масти и леба и алеве паприке од којих му је и душа завоњала од те машчуге, дошао је тренутак када ће он да покаже ко је ко.
И Васа је тог раног летњег јутра лепо затегао своју униформу, обрисао пендрек, проверио опасач и пиштољ, ставио шапку на главу и брзим се корацима упутио ка Митровој кући. Почео јако и брзо да удара по вратима, као да гори кућа. Отворио му Митров отац, Гастер, схватио о чему се ради и пробудио Митра, да га воде. Међутим Митар, не хтеде да оде. Препознао је комшију из детињства, сада пандура Васу, и рекао му, ни пет, ни шест, да неће он нигде да иде. Међутим, влас се узјогунила, како то Митар мисли неће да иде. Мора, влас је тако наредила, нема ту шта, ајд у апсану.
А Митар неће ни да чује. Васа почне да виче, да прети, извади он и пиштољ на Митра који није био никаква опасност, само једноставно није хтео да га воде. Е ту Митру прекипи, па зар и пиштољ на њега да вади, те скочи на Васу, савлада га, и оте му пиштољ. А Васа побеснео, извади пендрек, па почне бесомучно да удара Митра по глави, по леђима, по мудима, само да буде што више, и да боли што више. И вероватно би га и убио од батина, да Митру не прекипи, повуче обарач на Васином пиштољу и уби пса на месту.
Сутрадан је сандук са Васиним телом стигао из комшилука до Васиног оца, ситног паора. Он му је говорио да не иде у пандуре, да власт није лек за сиромаштво, али Васа није хтео да слуша. Он је тео много више, само није мого да га има.
https://markusmaki.wordpress.com/2025/08...og-pandura
Васин отац је био ситни паор и ранио је седам гладни усти. Мати му је била плава, тиха, нежна, јектичава, умрла је са тридесет и нешто. Имали су пар јутара земље, малу кућу на крају сокака. На асталу навек хлеба, таман толко, колко треба, ал је Васа тео много више.
Желео је коње вране по ливади разигране, сат са златним ланцем, и салаше. Желео је њиве плодне, винограде благородне, у каруце прегнуте чилаше. Само… није мого да их има.
Васин отац је водио својих 7 гладни усти у цркву сваке недеље, топило се слатко православље, а Васин први комшија је био немачки гастер. И долазио би свако лето на одмор, имао је и он децу, а деца би редовно отпакивала свој нови Lego сет коцкица, или Playstation, или најновији модел бицикла, па затим, мотор, па ауто, све онако редом, како деца немачких гастера добијају.
За то време, Васа би помагао оцу на њиховој њиви, али ни то није било довољно, па је морао да надничи и около, копао је он и на њиви комшије Гастера, музао је краве, чистио свињац, рмбао од зоре до поноћи, имао тврде руке и гледао комшију. Са једне стране слушао је сеоског попу како прича о Јову, са друге, очи су му испадале, када би видео сваку нову швапску лудорију, коју су комшијска деца имала.
И тако је Васа, годину за годином, све више рмбао, а никад ништа није имао, све док једног дана није у сеоском бирцузу чуо да локална пандурација тражи подмладак. Отишао је он у Сремску Каменицу, или где се сада раде курсеви за плавце, и добио је плаву униформу, пендрек, пиштољ и штошта приде. Како се радило о мирном селу, углавном је чешао муда, а платица редовно стизала. Није баш стекао златни ланац и салаше, јер није нека платица пандурска платица, али барем више му није пуцала кичма. Кад није чешао поменуте, ватао би се за саобраћајну палицу и заустављао паоре и драо их за непостојеће прекршаје. Јер сад је он постао влас.
Уплашени паори, као зечеви, као овце, јер то је српски паор, да би избегли свакодневни зулум, плаћали су му по коју брљу у бирцузу, да га одобровоље. Увлачили су му се у гузицу, хвалили непостојеће му врлине, јер тако ситни паор мисли да може да се спаси од ропства.
Али као што нису исте две капи кише, две власи траве, тако ни паоре нису баш све из истог калупа извадили. Некад се крви родитеља чудно помешају, па од паора испадне див јунак. И игром случаја баш један син оног Гастера што је цео живот долазио на распуст са новом кутијом Лего коцкица испаде другачији.
Како обичаји налажу војно ропство у Србији се повратило, а син Гастера, који је швапски шпреховао зер гут, а српски онако набадао тврдим немачким акцентом, имао је двојно држављанство. И имао година таман толко колко треба, да се обуче униформа и да се служи пијаном садисти официру.
Гастеров син, Митар, добио је позив, али се није одазивао. Сад, да ли због тога што се више осећао као Шваба, него као Србин, дал због тога што га је болело да се одазива на ерекцију срБске власти, или једноставно зато што је прокључала у њему хајдучка крв ко зна ког незнаног претка, шта год да је био разлог, он се није одазивао, већ би провео као и обично један део лета у свом родном селу, да би се вратио у своју Немачку да тамо живи и ради.
Међутим, Васа је добио налог за привођење Митра. Јер мора све по закону. Ту су параграфи, па заграби, нек исто је и ђаволу и ђакону, а власт је власт.
Васа се и даље сећао сеоског попе и приче о Јову, и свих осталих прича које је још као дете слушао у дрвеним клупама црквице, али је у њему победила жеља за слатком осветом. За све немане Lego сетове, за све немане BMX бицикле и немане Honda мопеде, за све тврде жуљеве, зоре у којима га је отац избацивао из кревета, масти и леба и алеве паприке од којих му је и душа завоњала од те машчуге, дошао је тренутак када ће он да покаже ко је ко.
И Васа је тог раног летњег јутра лепо затегао своју униформу, обрисао пендрек, проверио опасач и пиштољ, ставио шапку на главу и брзим се корацима упутио ка Митровој кући. Почео јако и брзо да удара по вратима, као да гори кућа. Отворио му Митров отац, Гастер, схватио о чему се ради и пробудио Митра, да га воде. Међутим Митар, не хтеде да оде. Препознао је комшију из детињства, сада пандура Васу, и рекао му, ни пет, ни шест, да неће он нигде да иде. Међутим, влас се узјогунила, како то Митар мисли неће да иде. Мора, влас је тако наредила, нема ту шта, ајд у апсану.
А Митар неће ни да чује. Васа почне да виче, да прети, извади он и пиштољ на Митра који није био никаква опасност, само једноставно није хтео да га воде. Е ту Митру прекипи, па зар и пиштољ на њега да вади, те скочи на Васу, савлада га, и оте му пиштољ. А Васа побеснео, извади пендрек, па почне бесомучно да удара Митра по глави, по леђима, по мудима, само да буде што више, и да боли што више. И вероватно би га и убио од батина, да Митру не прекипи, повуче обарач на Васином пиштољу и уби пса на месту.
Сутрадан је сандук са Васиним телом стигао из комшилука до Васиног оца, ситног паора. Он му је говорио да не иде у пандуре, да власт није лек за сиромаштво, али Васа није хтео да слуша. Он је тео много више, само није мого да га има.