01-09-2025, 06:45 PM
Ваља напоменути да је добар дио црногорских зеленаша био стављен под слово З.
Иначе су и сами зеленаши (симпатизери Црногорске странке) били веома подијељени током Другог свјетског рата.
Од истакнутих зеленаша, Петровданску скупштину и њене одлуке нису подржали: Крсто Поповић, Новица Радовић, Јован Пламенац, Петар Пламенац, Саво Вулетић, Крсто Петровић и Ђоко Рачић (брат Пунише Рачића). Противили су се територијалном дијељењу Црне Горе (тадашња Албанија је обухватала дјелове данашње и некадашње Црне Горе, такође се нису слагали ни са италијанском анексијом Боке), а нису ни искључивали могућност да Црна Гора остане у Југославији као федералне јединица након рата.
Уз Секулу Дрљевића, који је био најекстремније крило федералиста, сврстало се скоро читаво руководство тадашње Црногорске странке, на челу са Михаилом Ивановићем, Миливојем Матовићем, Божом Кривокапићем, Пером Вукчевићем, Јовом Поповићем, Душаном Вучинићем, Ивом Јовићевићем и Бешићем.
Након пропасти идеја Петровданског сабора, Пирцио Бироли увиђа да Секула Дрљевић нема присталица у земљи и протјерује га из Црне Горе. Црногорска странка од тада углавном дјелује пасивно, штампа лист „Глас Црногорца” и сарађује са Италијанима.
Доласком њемачког окупатора, формирана је Народна управа на челу са Љубом Вуксановићем, коју је чинила коалиција бјелаша и зеленаша. Представници зеленаша у 2 сазива Народне управе су били Живко Анђелић, Богдан Ивановић и Митар Поповић, Ђуро и Арсо Мартиновић. Тада је добар дио федералиста из револта приступио партизанима, који су поништили одлуке Подгоричке скупштине на засиједању ЗАВНО-а у Колашину 15. новембра 1943.
Иначе су и сами зеленаши (симпатизери Црногорске странке) били веома подијељени током Другог свјетског рата.
Од истакнутих зеленаша, Петровданску скупштину и њене одлуке нису подржали: Крсто Поповић, Новица Радовић, Јован Пламенац, Петар Пламенац, Саво Вулетић, Крсто Петровић и Ђоко Рачић (брат Пунише Рачића). Противили су се територијалном дијељењу Црне Горе (тадашња Албанија је обухватала дјелове данашње и некадашње Црне Горе, такође се нису слагали ни са италијанском анексијом Боке), а нису ни искључивали могућност да Црна Гора остане у Југославији као федералне јединица након рата.
Уз Секулу Дрљевића, који је био најекстремније крило федералиста, сврстало се скоро читаво руководство тадашње Црногорске странке, на челу са Михаилом Ивановићем, Миливојем Матовићем, Божом Кривокапићем, Пером Вукчевићем, Јовом Поповићем, Душаном Вучинићем, Ивом Јовићевићем и Бешићем.
Након пропасти идеја Петровданског сабора, Пирцио Бироли увиђа да Секула Дрљевић нема присталица у земљи и протјерује га из Црне Горе. Црногорска странка од тада углавном дјелује пасивно, штампа лист „Глас Црногорца” и сарађује са Италијанима.
Доласком њемачког окупатора, формирана је Народна управа на челу са Љубом Вуксановићем, коју је чинила коалиција бјелаша и зеленаша. Представници зеленаша у 2 сазива Народне управе су били Живко Анђелић, Богдан Ивановић и Митар Поповић, Ђуро и Арсо Мартиновић. Тада је добар дио федералиста из револта приступио партизанима, који су поништили одлуке Подгоричке скупштине на засиједању ЗАВНО-а у Колашину 15. новембра 1943.