[Бенито]

Краљ Александар Обреновић је први био радикални противник "аутономне Маћедоније". Доцније су двојица најважнијих политичара Краљевине Србије били, такође, одсудно против "аутономне Маћедоније".
Који је разлог био што су водећи српски државници били против решења "аутономне Маћедоније"?

Милован Миловановић је једно време озбиљно разматрао опцију "аутономне Маћедоније", а Пашић је лукаво ћутао, иако је био против, само зато што је против био и краљ Александар Обреновић. 
Када се десила династичка промена, Краљевина Србија и њени политичари су се више бавили унутрашњом, него спољном политиком. Миловановић није желео да се у то коло хвата, па је релативно дуго остао ван земље, активан само по питању спољне политике. Спољна политика коју је он креирао није могла бити остварена док се коначно не среде односи КС са појединим земљама Европе, и ту је био главни фокус. Са друге стране, Пашић је био у немилости код јавног мнења, и тек је покушавао да поврати утицај у Народној радикалној странци. Осим тога, он је у спољној политици прећутно давао примат Миловановићу. То није значило да неће покушати да преузме ловорике ако до њих дође, али је значило да ће опрати руке ако Миловановићева стратегија не успе.
Без обзира на тај однос, и Миловановић и Пашић, а да њима и цела НРС су се одсутно изјасниле против идеје "аутономне Маћедоније". Миловановић је минуциозно проценио које су главне мане тог решења:
1. "Аутономна Маћедонија" не може бити трајно, него само привремено решење. А и Србији и Бугарској је потребно што трајније решење. 
2. "Аутономна Маћедонија" биће као нека велика посуда меда, око које ће се стално спорити српски и бугарски националисти, и који ће до те мере, због питања, заузети политички простор ове државе, да оне неће више имати шансу да се нормално развијају него ће постати полигон за оргијање националних демагога.
3. Краљевина Србија мора да помогне Бугарској да се формира као држава, а не да буде аутономна област у оквиру Османског царства. Лакше је договорити се да комшијом који је свој на своме, а не да њиме управља неко други. У том смислу, Миловановић није имао никакав проблем да Бугарска заузме део Маћедоније и то је било далеко боље решење од "аутономне Маћедоније"
4. "Аутономна Маћедонија" била би парадржавна територија под протекторатом Србије, Бугарске, амождс чак и Грчке и Османског царства, а те државе никад се не би могле договорити око основних принципа функција те територије, па би Беч и Петроград постали супервизори, односно мало по мало, "аутономна Маћедонија" постала би колонија две царевине и могући полигон за велики рат у коме би, пре свих, настрадали не само територија "аутономне Маћедоније", него и Краљевина Србија и будућа Бугарска, које би се морале умешати у сукоб, док би се Велике силе извукле опет највећу корист.
Дакле, то су били основни разлози зашто су водећа два политичара Краљевине Србије, посебно Милован Миловановић, били против решења "аутономне Маћедоније".
Колико су били у праву најбоље показује случај дејтонске Босне и Херцеговине. На одсутно инсистирање тадашњег политичког Запада, а пре свих САД, нису се могле тада мењати "границе држава". То је био аксиом америчке спољне политике према паду Берлинског зида и распаду Варшавског уговора. 
Због тога су морала да се траже другачија решења. Босна и Херцеговина је земља која није испуњавала основне услове за међународно признату државу, поготово после крвавог националног, па чак и религијског рата. Али, Велике силе су решиле да таква држава треба да постоји, и створили су "аутономну Босну и Херцеговину" готово на исти начин како је, крајем 19 и почетком века, замишљена "аутономна Маћедонија". Управо оне мане тог решења које је дао Миловановић за случај евентуалне "аутономне Маћедоније", до краја су се оствариле век доцније у случају "дејтонске Босне и Херцеговине". 
У историји се ретко праве паралеле, поготово кад се ни временски, а ни географски, предмети интересовања не поклапају. Али, ова два случаја нам очигледно показују колика је била разлика између државника које смо имали пре комунизма, а шта нам је остало после наводног пада комунизма у Србији.