[Бенито]

Ајде, онда, једно питање у вези ТВ серије "Шешир професора Вујића", можда и најомиљенијег драмског дела приказаног на "националној фреквенцији", и то у две верзије, удаљене једне од друге више од 40 година, а обе изузетно популарне и омиљене код српске публике у различитим генерацијама.
Зашто је Витезовић одабрао генерацију Мике Аласа појачану Цвијићем, а не Пижонову генерацију, како би описао Прву београдску гимназију тога доба?

Витезовић је "Шешир професора Вујића" писао још почетком 1970-их и замислио га је као роман, али није га тада објавио. Свој уплив у Драмско-играни програм РТВ Београд искористио је да се драматизује тај текст, па је ТВ драма "Шешир професора Вујића" снимљена 1972. године, пуних 11 година пре него што је објављено штампано дело "Шешир професора Вујића". 
Дакле, треба узети у обзир време кад је настало ово дело, да би се одговорило на питање које сам поставио. То је доба сукоба са МАСПОКОМ у Хрватској и "српским либералима" у Србији. У том периоду, све што је иоле мирисало на Београд пре Другог светског рата или на "српски национализам", морало је бити каштиговано, а аутори готово забрањени. Не треба заборавити да је у то време један редитељ, Лазар Стојановић, заглавио на робији због филма "Пластични Исусе", а низ филмских радника био је у немилости, губили су посао на ФДУ, и тако даље....
Мика Алас био је геније математике, рибар и свирач виолине, и никада се није много петљао у политику. Јован Цвијић је један од највећих, ако не и највећи заговорник заједничке државе Јужних Словена. Павле Поповић био је један од корифеја српске лингвистике, потпуно окренуте Вуковој реформи, на чијој платформи је и настала основа за стварање заједничке државе Јужних Словена. Јаша Продановић био је оснивач Републиканске странке, још почетком настајања Краљевине СХС, и човек који је један од ретких припадника београдске предратне елите који је ишао да поздрави Брозов долазак на власт, и срео се са њим у заузетом Белом Двору.....
Другим речима, све су то биле личности које су, на овај или онај начин, могли да прогутају комунисти и њихово дело уклопе у идеолошке оквире друге Југославије, представљајући их као својеврсне претече своје идеологије и своје власти.
Да је Витезовић узео генерацију матураната у којој је био Пижон, морао би да стави њене најпознатије ученике. Дакле, морао би да стави оснивача и до смрти председника Земљорадничке странке, која је била једна од главних политичких табу тема титоизма, јер су титоисти поистовећивали српског сељака са четништвом и све су урадили да раселе српско село. Пижон, рођени Београђанин по старини, основао је Земљорадничку странку искључиво због поштовања према српском сељаку којег је сматрао мучеником и јединим правим победником Балканских и Првог светског рата. Дакле, све супротно титоистима. Па би, у тој генерацији матураната, морали видети Живојина Перића, доцнијег чувеног професора Правног факултета у Београду. Перић је био неприлагођен у својем времену, а камоли разумљив титоистима. Заговорник мира са Бечом, он је остао у окупираном Београду, крајем 1915. године, а у Другом светском рату је урадио исто и у време окупационе управе Милана Недића. Убеђени германофил и велики правник, Живојин Перић није ни суђен, ни осуђиван после Првог светског рата и остао је професор на Правном факултету. После Другог светског рата, није чекао титоистичке "ослободиоце", него је емигрирао у Швајцарску, где је и преминуо, неколико година доцније. Трећи би био Војислав Рашић, трећи француски доктор правних наука, и оснивач Соколског покрета у Краљевини Србији, још у време док је био ученик Прве мушке гимназије у Београду...
Дакле, да је Милован Витезовић узео Пижонову генерацију матураната као темељ за опис Прве мушке гимназије у Београду у делу "Шешир професора Вујића", као главне ученике имао би: највећег поштоваоца победе Српске краљевске војске у Балканским и Првом светском рату и заступнику српског сељаштва које је било највећа жртва аустроугарског марксизма режима Јосипа Броза; па, потом, једног елитисту и конзервативца који очима није могао да гледа масовне политичке покрете, па самим тим ни титоисте који су на томе инсистирали; па, оснивача Сокола, удружења које је било синоним предратне Краљевине Србије, СХС и Југославије, и чије су припаднике, одмах на почетку Другог светског рата, гледали да што пре побију брозовски комунисти.... И тако даље.
Генерација Миле Аласа била је далеко погоднија за обраду у време обнове титоистичких постулата друге Југославије, него генерација Пижона.
ПС само ради прецизности: Јован Цвијић матурирао је 1884; Алас, Продановић, Митровић су матурирали 1885; Павле Поповић 1886 (у тој генерацији матурирао и Слободан Јовановић, са свега 17 пуних година - уписао школу раније); Пижон, Перић (Живојин Перић је годину дана старији од Слободана, али је каснио једну годину, а Јовановић ишао годину пре, па се појавила та разлика у генерацији да је Слободан Јовановић чак био професор Живојину Перићу, са којим је, доцније, био колега на Правном факултету у Београду око пола века) и Рашић матурирали 1887.... И тако даље....