[Бенито]

Који српски војсковођа је напрасно преминуо кад је видео колико војске српске има под својом командом?

Војвода Стеван Шупљикац био је, у свом добу, официр са највишим чином у Европи, од свих Срба. Једино је у руској Империјалној војсци било официра, пореклом Срба, који су имали виши чин или су били у нивоу са Шупљикцем.
Стеван Шупљикац био је, од почетка своје војне каријере, убеђени професионалац, неоптерећен националним заносом. Напредовао је у хијерархији војске Хабзбурга све док ти војску није обрисала са европске сцене Наполеонова војска. Шупљикац није ни ражалован, нити је скинуо мундир. Прелази у Наполеонову војску и тамо још брже напредује. Постао је убрзо и део штаба генерала Мармона, најпознатијег Наполеоновог генерала. Ратује против Руске Империје и тако постаје један од ретких српских војсковођа који је икада ратовао против Руса. Шупљикац у пратњи генерала Мармона улази у спаљену Москву. Заједно са Наполеоновом војском се и повлачио из Руске Империје, када се ратна срећа окренула. А обичај је да се окрене.
Једино се Шупљикац није окренуо. Примирио се мало, па је после Бечког конгреса, опет ушао у обновљену војску Хабзбурга. Сви чинови које је добио у Наполеоновој војсци су му признати. Од тада обавља највише функције у Царској аустријској војсци, следећих 30 и кусур година.
Мађарска револуција Шупљикца је затекла негде у Јужном Тиролу, где је предводио војску Хабзбурга у биткама против побуњених Латина. Ту га је и затекло позивно писмо. Срби су га на црквено-народном сабору, на којем су прогласили Српску Војводину, прогласили Војводом и позвали га да дође и организује Србе у одбрани од побуњених Угара. Међутим, генерал Стеван Шупљикац не прихвата позив, него шаље то писмо генералштабу у Беч и тражи од самог цара да му напише шта треба да одговори својим сопственим сународницима. Цар му наређује да прихвати позив Срба из Војводине. Наравно, Бечу је нужно била потребна помоћ Срба у сукобу са Угарима или бар да не стану на исти страну против Беча.
Шупљикац долази на територију Војводине и брзо решава војно-аднинистративне послове: дели територију на војне јединице, врши попис војних обвезника, наоружава војску, сређује мобилизационе спискове и слично... Долазе му гласови од кнеза Александра Карађорђевића и Аврама Петронијевића, вође Уставобранитеља, да ће из Србије стићи велики број добровољаца - четника, али да не повезује удеону Кнежевину Србију са њима, јер би то могло имати међународне последице за Србију. Љут што му се сад ту утрпавају неки добровољци, Шупљикац не сме о томе да пише аустријском цару, али одговара:
"Ако тих добровољаца мање од хиљаду, ја их нећу дочекати."
Срби из Војводине једва су га убедили да дође на обалу Дунава, код Панчева, како би дочекали добровољце из Србије. Иако је био близу, Шупљикац је невољно дошао да их дочека. 
Из удеоне Кнежевине Србије нису стизали добровољци само са територије Србије, него из свих српских земаља: Србије, Маћедоније, Космета, Рашке области, удеоне Кнежевине Црне Горе, Херцеговине, Босне.... Кнез Александар је тајно дао одобрење Стевану Книћанину да их организује у чете, преведе у Војводину и води у четовању.
Када је између 3 и 4000 српских четника прешло на леву обалу Дунава, војвода Стеван Шупљикац није могао да верује својим очима шта види. Пробудило се у њему оно народно, оно што је текло венама, а било притајено образовањем и каријеризмом, и то неколико деценија. 
Четници су се постројили, а Книћанин је предао рапорт војводи Шупљикцу. Седећи на коњу, војвода Шупљикац је примио рапорт, и потом одржао најславнији говор у својој војној каријери :" Браћо, показали сте да ниједна река, макар био Дунав, не може пресећи крвоток једног народа, једног организма, једног срца које куца...."
Војвода Стеван Шупљикац толико се био узбудио током говора, да је одједном пао са коња у бунилу. Брзо су га однели до једне куће и покушали да му помогну, али спаса није било. Ту је и преминуо. 
Угари су сазнали да је умро војвода Стеван Шупљикац и кренули према Панчеву да згазе Србе. Ишли су лаганим ходом према сигурној победи....