[Коле Којот]

РУГАЊЕ ПОВЕСНИЦИ

„За српског краља Стефана Уроша II (Милутина) (1282–1321), а у атмосфери свеопштег оправданог згражавања над појавом о којој се у свету све више говори, потеже се за увредљивом дисквалификацијом да је био педофил. Полази се од познате чињенице да се 45-годишњи краљ оженио 6-годишњом византијском принцезом Симонидом, ћерком Андроника II Палеолога (1282–1328). Притом се најпре заборавља чињеница да је реч о средњовековном политичком браку, а онда и да је српски краљ требало да се ожени царевом сестром Евдокијом, иначе удовицом. Како је она остала верна успомени на покојног мужа, Андроник II се нашао у безизлазној ситуацији и морао је да понуди малолетну Симониду.

Пахимер пише да је Милутин „примио цареву кћер више него као супругу ... Дочекао ју је благонаклоно, не на коњу као што је био обичај, него сјахавши када је прилазила, то јест као пред господарицом а не пред супругом”. Истина, каснији историчар Нићифор Григора наводи податак да је српски краљ прерано „конзумирао” брак, повредио младу супругу, па она није могла имати порода. Међутим, двојица аустријских византолога, Херберт Хунгер и Ото Крестен, поодавно су изразили сумњу у ваљаност Григорине дијагнозе. Према стручном медицинском мишљењу, таква повреда би била летална.”

Радивој Радић, Клио се стиди, Еволута, Београд 2016.

Извор: Фејсбук страница "Радивој Радић"

https://www.facebook.com/share/p/1BsJm1r92J/

Да ли је краљ Милутин био педофил или не - за то немамо доказа. И није ни потребно да га тако зовемо да бисмо разумели суштину проблема. Чињеница да је 45-годишњи владар довео 6-годишње дете као супругу, без њене воље, без права и без икакве заштите, довољна је да схватимо да је био учесник у систему који је нормализовао злостављање и апсолутну моћ одраслог над дететом. То је сама природа средњовековних династичких бракова.

А то што је још и проглашен свецем не говори ништа о његовом моралу - већ све о систему који је канонизовао моћнике, без обзира на то како су третирали људе, укључујући и децу.

Узмимо један паралелни пример: замислимо да смо у Другом светском рату и да заробимо усташу или комунисту, за кога смо видели да је убијао невине људе (чак и децу). Замислимо да нам, у очају, понуди своје малолетно дете за "супругу" само да би сам спасао живот. Како би то изгледало?
Било би монструозно, нечовечно и потпуно неприродно - зато што и јесте.

Ако вам је нешто у Другом светском рату очигледно зло, а у средњем веку "нормално", онда проблем није у моралу људи, него у томе што историја романтизује окрутност.
Епоха може да објасни околности, али не може да оправда зло.

Зло остаје зло без обзира на век.