05-12-2025, 06:44 PM
У "Завичајном легату 2" код Младомира Ћурчића, имамо мемоаре Анта Радојевића где налазимо сведочанство самог Анта како је извршен атентат на Регента Александра у Солуну 1917. године.
А Драгољуб Јовановић записује друго сведочанство и то сведочанство Милана Радојевића, брата Анта Радојевића.
У Дневнику, књига 3, под белешком "Врњачка Бања, недеља 6. јун 1965", Драгољуб Јовановић описује како је срео Милана Радојевића, свог друга са матуре из Друге гимназије, бившег дипломату и брата Анта Радојевића.
За време окупације 1942. године, браћа Радојевић су отишла да набаве брашно, али нису успели и вратили су се са по једним хлебом. Са њима је био генерал Радисав Зечевић који им је у возу, на повратку, испричао догађај везан за атентат у Солуну. И Милан Радојевић је хтео да ово остане забележено.
А тај догађај је већ пренет у једном од претходних постова:
„Истом приликом, Зечевић је испричао браћи Радојевићима шта се десило 1916. или 1917. на путу између Зејтинлика и Кајмакчалана. Као инжењер Анта је добио задатак да једну стару турску касарну претвори у пољску болницу. Учинило му се незгодно да болница и шатори буду поред самог друма, па је направио једну ’девијацију’ за приступ болници и од друма је одвојио једним зидом, да рањеници не би били засипани прашином. На врху твоје девијације – причао је сада генерал Зечевић – ја сам имао један мали штаб или командну станицу. Стражар је јавио да наилази регент Александар. Излетео сам да га дочекам. Питао ме зашто је пут скренут и какав је то зид. Одговорио сам. Регент је отишао даље, узбрдо. У једном тренутку запраштале су пушке. Нисмо знали шта је. Мало после, регент се враћао с брда. Апис је био у мојој канцеларији. Кад је видео престолонаследника, извинуо се с: "Не убише пашче. Жив је. Морам ја да га убијем." – "Ја сам скочио на њега, да га зауставим и спречим. Гушали смо се. Пали смо обојица на под. Били смо обојица прашњави. Кад је регент наишао, отресали смо прашину, исправили се и салутирали. Кад је ово чуо Анта Радојевић, питао је Зечевића зашто није дошао у Солун на суд и дао свој исказ о Аписовој намери и готовости да лично убије регента, и да је знао да су "горе" на њега пуцали и промашили "пашче"! Зечевић је одговорио: "Нисам могао да га теретим. Били смо школски другови од најмлађих дана. Нисам могао"."
http://digitalna.nbpi.org.rs/RCsr/jsp/Rc...f/00000093
Погледати стр. 193-195 у: Драгољуб Јовановић, "Дневник" Књига 3, Приредио Момчило Исић, Историјски архив у Пироту - Породица Драгољуба Јовановића 2021
А Драгољуб Јовановић записује друго сведочанство и то сведочанство Милана Радојевића, брата Анта Радојевића.
У Дневнику, књига 3, под белешком "Врњачка Бања, недеља 6. јун 1965", Драгољуб Јовановић описује како је срео Милана Радојевића, свог друга са матуре из Друге гимназије, бившег дипломату и брата Анта Радојевића.
За време окупације 1942. године, браћа Радојевић су отишла да набаве брашно, али нису успели и вратили су се са по једним хлебом. Са њима је био генерал Радисав Зечевић који им је у возу, на повратку, испричао догађај везан за атентат у Солуну. И Милан Радојевић је хтео да ово остане забележено.
А тај догађај је већ пренет у једном од претходних постова:
„Истом приликом, Зечевић је испричао браћи Радојевићима шта се десило 1916. или 1917. на путу између Зејтинлика и Кајмакчалана. Као инжењер Анта је добио задатак да једну стару турску касарну претвори у пољску болницу. Учинило му се незгодно да болница и шатори буду поред самог друма, па је направио једну ’девијацију’ за приступ болници и од друма је одвојио једним зидом, да рањеници не би били засипани прашином. На врху твоје девијације – причао је сада генерал Зечевић – ја сам имао један мали штаб или командну станицу. Стражар је јавио да наилази регент Александар. Излетео сам да га дочекам. Питао ме зашто је пут скренут и какав је то зид. Одговорио сам. Регент је отишао даље, узбрдо. У једном тренутку запраштале су пушке. Нисмо знали шта је. Мало после, регент се враћао с брда. Апис је био у мојој канцеларији. Кад је видео престолонаследника, извинуо се с: "Не убише пашче. Жив је. Морам ја да га убијем." – "Ја сам скочио на њега, да га зауставим и спречим. Гушали смо се. Пали смо обојица на под. Били смо обојица прашњави. Кад је регент наишао, отресали смо прашину, исправили се и салутирали. Кад је ово чуо Анта Радојевић, питао је Зечевића зашто није дошао у Солун на суд и дао свој исказ о Аписовој намери и готовости да лично убије регента, и да је знао да су "горе" на њега пуцали и промашили "пашче"! Зечевић је одговорио: "Нисам могао да га теретим. Били смо школски другови од најмлађих дана. Нисам могао"."
http://digitalna.nbpi.org.rs/RCsr/jsp/Rc...f/00000093
Погледати стр. 193-195 у: Драгољуб Јовановић, "Дневник" Књига 3, Приредио Момчило Исић, Историјски архив у Пироту - Породица Драгољуба Јовановића 2021