[Бенито]

Друго питање:
Откуд је Хитлеру "пала на памет" баш та бројка?
Односно,:
Зашто је Хитлер сматрао да је адекватна казна за герилску побуну на српском националном простору против германске окупације баш број од 100 стрељаних цивила према једном убијеном немачком војнику или чиновнику?

Хитлер је, као и многи други млади официри и војници, ветерани Првог светског рата, силно био разочаран резултатима Версајског мира и нестајања вишевековне владавине Хабзбурга. Могло би се, чак, рећи да је тражење одговора на питање разлога пропасти Аустро-Угарске, обележило политички карактер читаве једне генерације Аустријанаца и Немаца. У Хитлеровом случају, он је одговар на то питање тражио у књигама других ветерана Првог светског рата, пре свега оних који су били далеко изнад њега у војној хијерархији. Углавном, он одговор на своје питање није тражио ван немачког говорног подручја. Ту се налази кључ његове касније идеолошке поставке.
У првој половини 1920-их, трагајући по књижарама за новим књигама посвећеним недавној прошлости, Хитлер је налетео на малу књижицу "Дневник једног младог официра". Наслов га није привукао, али га је име аутора снажно повукло да књигу купи и што пре прочита. Име аутора које је красило корице ове књиге било је - барон Конрад фон Хецендорф.
Барон, а тек доцније гроф фон Хецендорф, био је начелник Генералштаба Царске војске у периоду између 1906 и 1917. године. Иако је био један од највећих унутрашњих криваца за пропаст војске Аустро-Угарске, сами ветерани те војске нису га тако гледали. За њих је он био јунак кога су "виши кругови" издали. Заправо, Хецендорф је да својом милитантом политиком, поготово по питању напада на Краљевину Србију, још од првог тренутка када је постао начелник Генералштаба, 1906. године, створио читаву идеологију међу својим официрима и војницима, нарочито оним млађим, који су према непријатељима бечке круне, а нарочито према Србима, гајили однос који је био јако близак геноцидном.
Међутим, у књизи "Дневник једног младог официра", Хецендорф није писао о Првом светском рату. Писао је о добу када је доживео своје "ватрено крштење". То је било у време, данас често заборављанеог, Херцеговачког устанка из 1882. године.
Устанак из 1882. године, прво је плануо у Боки Которској, тачније у Кривошијама, али се потом раширио по Херцеговини. Био је устанак масовног типа, јер се радило о једном сељачким устанку, подигнут због реформи које је Бечка царска Влада донела за подручје Босне и Херцеговине, после Берлинског конгреса, када им је та читава територија дата на управу Аустро-Угарској. Устанак су тајно подржали књаз Никола, али и Османска царевина, па су се на оружје дигли и православни и муслимани, супротставивши се кроатизацији Босне. 
Одговор царске војске био је бруталан и масован. Генералштаб аустро-угарске војске послао је на Херцеговину војску снаге од чак 70000 официра и војника. Цар Франц Јозеф био је зачуђен зашто се шаље толико војске на једну буну. Официри из бечког Генералштаба су му реферисали да, по њиховој процени, сваки герилски војник вреди колико и 22 војника аустро-угарске војске. Цар је био апсолутно незадовољан овим одговором, али није улазио у расправу са својим генералима, јер је било примарно да се хитно угуши свака побуна у једној покрајини која је тек, и то договором Великих сила,била додељена на управу Бечу, а одузета Истанбулу, управо због тога што Османско царство није било спремно да управља више Босном. 
Устанак из 1882. године брзо је угушен. Установи су се предали или пребеглиеу Црну Гору и Османско царство, за неких три и по месеца. Задовољан исходом, али незадовољан ангажовањем великог броја војника, цар Франц Јозеф приупитао је своје генерале да ли је све то било потребно. Они су одлучили да направе једну опсежну анализу и да му одговоре у писменом облику.
После опсежне анализе начина настанка, трајања и завршетка устанка, бечки војни стратези су дошли до закључка да су погрешили у процени да један четник вреди као 22 царска војника. По извршеној анализи, сматрано је да један четник вреди као 50 војника Царске војске Аустро-Угарске. Четник се лагано кретао, познавао је географију и природу,сваки становник, од детета и жене све до старца са тог подручја био му је савезник, саборац и јатак... Ова анализа често је коришћена као уџбеник на Генералштабној школи Царске војске у Бечу. 
Тако се да њим упознао и официр Конрад Хецендорф, који је и сам учествовао у гушењу Херцеговачког устанка из 1882. године. Анализирајући закључке тог извештаја, у својој књизи "Дневник младог официра", Хецендорф анализу развоја даље и долази до закључка да је једини ефикасан начин да се заустави герилски устанак извршавање опште одмазде над великим бројем цивила, у потпуној несразмери у броју сопствених жртава, али у директној сразмери јачине и положаја "једног бандитае" у односу на регуларног војника.
Односно, Хецендорф предлаже да треба убити најмање 50 цивила, оба пола и свих узраста, за сваког убијеног "регуларног" војника. Дакле, и жене и децу. 
На Хитлера је ова књига снажно утицала. Он је се сетио када је требало да донесе мере за сузбијање четничког устанка 1941. године. Једина измена коју је унео била је што је из одмазде изузео жене и децу као цивиле, а задржао мушкарце старости изнад 16 година. Због изузимања жена и деце, Хитлер је број стрељаних цивила за одмазду за једног убијеног Немца, дуплирао - не 1- 50, него 1 - 100. 
Тако је дошло до по злу чувене одмазде 1 према 100.