[Бенито]

У својој изузетној приповетки "Прича о кмету Симану", Иво Андрић не доноси само један историјски тренутак, него и једно велико уметничко дело. На више нивоа, Андрић је донео вишеслојну слику тадашње Босне, правдајући своју давнашњу тезу "Где почиње Босна, завршава се логика". Оно што је Андрић волео да учини у свим својим делима, био је поступак редак код великих писаца, а то је да своју причу заокружи одређеном врстом закључка.
У "Причи о кмету Симану",  Андрић свој закључак ове теме ставља у уста свог главног јунака, кмета Симана, пред његову смрт, "на клупи, ослоњен на оронули зид механе у провинцији", који изговара чувене речи:
"Петао који кукуриче пре зоре - заврши у супи."
Ова чувена реченица, кроз обавезну лектиру у основној школи, где је "Прича о кмету Симану" постала интегрални део основног образовања, раширила се по целој тадашњој популацији. И постала омиљена. Да се, ипак, подсетимо једног детаља.
Иво Андрић објавио је "Причу о кмету Симану" у Београду, 1969. године, односно пошто је већ овенчан Нобеловом наградом за књижевност. Сама метафора о кмету Симану као певцу који је певао пре зоре, била је успешна зато што је владало опште мишљење да се после смрти Симана десило оно за шта се он залагао.
Историјски и јесте, већ по стварању Краљевине СХС, али....
Треће питање:
Да ли је Андрић био у праву када је, 1969. године, мислио да је беговско питање историјски стављено ad acta?

Свега две године после објављивања "Прича о кмету Симану", већ 1971. године, донети су амандмани на Устав СФРЈ. Тада се кренуло у конфедерирање Југославије, чувеном променом члана 20, у којем више није стајало да су само народи оснивачи заједничке државе, него да су то републике, па чак и аутономне покрајине. Пошто је било шест република, а пет конститутивних народа, отворила се ситуација да се прогласи и шести конститутивни народ Југославије, а то су били муслимани. Муслимани као нација у новом стању писани су са великим почетним словом, како би се разликовали од муслимана који су се тако изјашњавали у смислу вероисповести, а нису припадали тој новој нацији.
Иако су и ти Муслимани чинили само један од три конститутивна народа Босне и Херцеговине, иако се увек тамо гледао национални кључ приликом избора на неку државну, политичку или универзитетску позицију, јасно је било да је Босна и Херцеговина као социјалистичка република перципирана као територија босанских муслимана.
Тада је пређем још један степеник до последњег, до циља. Циљ је остварен стварањем Странке демократске акције која је отелотворење заокруживања политичке идентификације потомака босанских ага и бегова. Сви они који у претходних 115 година нису напустили територију Босне и Херцеговине, и прошли све фазе одржавања на површини своје, у суштини, социјалне групе идентификоване кроз религију и традицију сопствене посебности, ушли су у СДА. Једино је још било потребно да се ова политичка идеја (да не кажем - превара) прошири из једног релативно уског круга људи на већу групацију, односно да се са њом идентификује велика група људи.
А за то некад нису довољне ни јединствена странка, па чак ни религија. За то је потребан један крвав рат.
Иако су комунисти много учинили на стварању муслиманског националног идентитета у Босни, потомци бегова и ага ишли су на много сигурнију опцију - у рат. Рат у Босни и Херцеговини, између 1992 и 1995. године, проширио је једну уску националну идеју, која је зачета услед одласка Османске царевине да тла Босне и Херцеговине, на све муслимане Босне и Херцеговине, па и шире, иако изразита већина нису били део босанског Османског племства. Ово је један закаснели процес, карактеристичан за 19 век, али класични пример како се прави национализам, односно национална идеја прима тек кад од идеје, постане масовна појава, односно кад са нивоа уске елите сиђе у народ и са њом се поистовети велики број људи. 
Уосталом, и сам састав оснивача СДА показује велику број потомака ага и бегова, који су националном идејом Бошњака враћали економску моћ коју су имали њихови дедови. У самом Сарајеву данас владају две политичке династије Бошњака, Изетбеговићи и Ченгићи, и једни и други потомци старих, врло старих припадника османског племства. Што је најгоре, по старом рецепту удбе, ни оне бошњачке странке које су опозитне према СДА, на свом врху имају потомке ага и бегова. Цела национална идеја Бошњака је практично заокружена.
Проблем код ширења национализма који се са елите успешно спусти на широке народне масе је у оба могућа случаја: 1. ако се разбије о неку већу силу, може да се деси да нестане цео народ, јер та врста национализма не остави себи резервно решење док је успешна;
2. ако процес успе, онда се тај масовни национализам не може зауставити, него прелази већ постављене народносне оквире који му је у почетку задала елита, и задаје себи територијалне циљеве као нови оквир сопственог идентитета. Мислим да су Бошњаци одавно умислили да су превазишли процес националног уједињења и зато је њима циљ "интегрална Босна и Херцеговина". 
Неко ће приметити да је то заправо слично идеји "интегралне Југославије". Али, да за сада прескочимо те паралеле. Много важнији елемент овог бошњачког национализма је стална прозивка "Ко нас завади?", а што је, у ствари, позив свим становницима Босне и Херцеговине, да постану део националне идеје Бошњака, иза које у далекој дубини, стоје интереси османских племићких породица у Босни и Херцеговини. Сетимо се само како они рат у Босни (1992-95) објашњавају, чак много више него "агресију Србије", као рат између нормалних и неких чудних људи који су напали на нормалне. С нагласком да су ови што су држали власт и све могућности богаћења у Босни, у ствари, једини нормални, а ови који нису хтели да им титрају, а поготово не да им служе, заправо ненормални.
Да завршим:
Професор Милорад Екмечић изнео је једну јако храбру тезу: Одлука Берлинског конгреса да се Босна и Херцеговина додели на управу Аустро-Угарској била је далеки фитиљ за експлозију Првог светског рата. Да не будем злослутник, али често размишљам о томе како ће евентуални Трећи светски рат, такође, избити због Босне и Херцеговине. Утеха је у томе што ако се то деси, тешко да ћемо моћи да се расправимо да ли сам био у праву.