[Краљевина Шумадија]

Четвртог јула је добио вешто прикривено писмо. Послато из Цириха, коверат је био исписан Џонијевим рукописом, али је писмо било Ивово. Душко је могао само да плаче док је читао братовљеве речи:

Поздрав, драги мој Дуле,

Не знам одакле да почнем - као прво, сви смо добро. Сви смо здраво и мршаво, захваљујући ограничењу хране и животу пуном узбуђења. Мали Миша не зна ништа о рату. За њега набављамо млеко и поврће и расте као трава из воде (коров?). [...]

Наши рођаци су сви раштркани: они који су платили животом до сада су Јоца, Бата, Загорка, Пејовић, Милан из Софије, Ђорђевић из Бечеја и Јелићев брат који је радио код нас у продавници. Овај последњи је пао од немачке руке, остали од усташа и Мађара... а од лешева у Сави и Дунаву више не може да се плива [...]

Немаш појма колико желим да те видим. Сваког дана мислимо на тебе. Када ће доћи дан када ћемо моћи слободно да одемо у Дубровник и уживамо у таласима...

Сви ти желимо све најбоље, и умирем од жеље да те пољубим.

Твој,
Иван

Извор: Лари Лофтис, "У чељустима лава", Дерета, Београд 2017, стр. 178-179

Мој коментар: Овде се ради о браћи Попов, Ивану и Душку. Ово би био још један драгоцен историјски извор о томе како су Срби страдали у геноциду који су починили Хрвати током Другог св. рата. То се пре свега односи на тела у Сави и Дунаву, а то су сигурно убијени Срби који су из НДХ доплутали до Београда.

Писмо је писано јула 1942. године, а пошто је Иван био тада у Београду, могао је лично да се увери у тај призор када су тела била у Сави и Дунаву. Иван напомиње да би уживао у таласима у Дубровнику и сигурно је могао да сврати током лета до реке и види тај ужас.

Такође, Иван пише брату кога воли и поштује. Сигурно му говори истину. Значи, нема мотива да га лаже.

Лепо од Митића.
Наравно да старији брат говори истину. Браћа су била интелектуалци и на посебан начин се доказивали кроз рат. На жалост још се о њима не зна или не пише довољно. Иван се по доласку (повратку) из Дубровника у Београд пријавио 31. авг. 1941. на породичној адреси Доситејева 4, која је до окупације била у власништву Ивановог и Душановог оца Милорада, а од окупације, као "станодавац" водило се "немачко комесарство".