[Ђорђе Ивковић]

О ЧЕТВРТОМ АПРИЛУ

Шта се догодило тог кобног 4-ог априла 1936.? По историчарима вечити студент Жарко Мариновић је погинуо "херојски на барикадама" или "херојски бранећи друга" (Јова Шћепановића).  Најприближнија истини је следећа варијанта:

Априлски штрајк је почео 3. априла 1936. године

Наредног дана су представници десничарског ОРНАС-а заједно са полицијом покушали да заузму универзитетске зграде у којима су студенти протестовали.

Дошло је до инцидента испред Патолошког института Медицинског факултета, када је Слободан Недељковић, члан ОРНАС-а, напао студента права Јована Шћепановића.

У помоћ му је притрчао колега Жарко Мариновић, који је том приликом задобио два смртоносна убода камом у леђа.

Тако је кажу, пао "симбол борбе београдских студената". Из ондашње штампе, која је опширно извештавала са суђења поводом овог случаја, видимо другу слику:

..Студент г. Хаџи Поповић пришао је малој групи чланова организације националних студената и почео да се њима физички разрачунава. То је било довољно да и остали његови једномишљеници, њих око 80, ступе у дејство. Настао је прави лом. Каменице су летеле на све стране и резултат свега тога био је да је студент права Жарко Мариновић остао мртав у локви крви.

Студенти левичари, већином правници, који су и јуче, готово на исти начин, покушали на Хистолошком институту да изазову неред и наговоре медицинаре да ступе у штрајк, али им, међутим, то није пошло за руком, жучно су се објашњавали са својим колегама националистима и студентима медицине који су чекали пред вратима Патолошког института да уђу унутра и почну практичне вежбе. Као да су помахнитали, левичари су јуришали на своје другове и хватали се са њима у коштац, иако је група ових била много мања од њихове. Направила се велика гужва, коју, нажалост, нико није могао спречити. 

Служитељ Патолошког института стајао пред вратима, немоћан да интервенише. Каменице су почеле да лете са свију страна. Простор између Патолошког института и капије Централног хигијенског завода личио је на право разбојиште. 

Паклена граја чула се чак до Деканата Медицинског факултета. Службеници Централног хигијенског завода истрчали су да виде шта се то тамо догађа.. Студенти националисти су се храбро држали. По сваку цену они нису хтели дозволити марксистима да уђу у Институт и спрече вежбе. Столица, која се налазила пред улазним вратима, летела је час од једне групе до друге и ко зна докле би то трајало да се није зачуо један ужасан крик. Убоден ножем у леђа, испод леве плећке, студент права Жарко Маринковић пао је испред саме капије Централног хигијенског завода. Из велике ране шибала је крв. 

Кад је студент Мариновић пао, марксисти су се разбежали на све стране. Остали су само студенти националисти који су се окупили око рањеног Мариновића, који је припадао групи марксиста. 

Студент права Слободан Недељковић, који је Жарка Мариновића убо ножем није побегао са осталим студентима, већ је остао на лицу места. Он је припадао групи националиста. На Недељковића је, како причају неки очевидци, прво налетео студент права Јово Шћепановић у намери да га удари, али га је овај предухитрио и ударно ножем. Видећи то Жарко Мариновић је истовремено потрчао према Недељковићу, који је иначе физички слабији од њега, али га је овај ударио ножем испод саме плећке...

- Правда, 05. 04. 1936.

— Сутрадан сам отишао око осам часова са још неколико чланова акционог одбора да излепимо плакате. Пред Патолошким институтом затекли смо групу студената. Било их је може бити тридесет на броју. Запазио сам да међу њима има нарочито много правника, мојих колега, и да су то баш они који су штрајк објавили. Нас из националне организације било је свега девет. Мећутим, противничка група се све више увећавала, јер су марксисти стално придолазили. Почели су да нам пребацују и да нас вређају. Нека студенткиња Јулија знам да је рекла моме другу Муњићу: „Добро, Муњо, шта ћеш ти у тој националној групи?" А он јој је одговорио: „А шта ћеш ти у том другом табору?" и Јулија је после овога узела један летак и исцепала га. У том тренутку, опет, један од студената - марксиста рекао је: „Баш су згодни ови летци за извесну практичну употребу!" Затим су окупирали једног друга, за кога су тврдили да се прави сиромашан, док је у ствари Једино сиромашан духом.

Док су се ова прогањања између нас одигравала, пришао је вратима студент Вукоман Крушчић и поцепао летак. Том приликом је узвикнуо: „Удруте, другови!" На кога се ово односило, ја не знам тачно, али, свакако, на његову групу, која је требало да нас нападне. И доиста, као да је ово био сигнал после овог његовог узвика, настала је општа туча. Полетеле су каменице,  штапови. Ја сам чуо где је неко викнуо: „Држи тога малог црног пса! Уби га!" Цело моје биће тежило је тога тренутка да се избави. Потрчао сам. Они су појурили за мном...

- Део изјаве оптуженог Слободана Недељковића.

- Правда 22. VI 1936.

У даљем унакрсном испитивању испоставило се да су Недељковића најпре каменовали, затим га је већа група, њих 6-7, јурила, док се он није окренуо према њима. Онда су комунисти, сваки старији (Слободан Недељковић је имао 21 годину, његове жртве 25 година и више), и физички јачи од њега, почели панично да беже. Тако је потоњи студентски херој Жарко Мариновић смртно рањен у леђа. Суд је ценио да се не може прихватити "нужна одбрана" окривљеног, јер је "престала непосредна опасност по његов живот" (што је Недељковић, окружен смртним непријатељима, у моменту требао да процени) чим су прогонитељи почели да беже. У обзир је узето што се ради о младићу до тада беспрекорног владања, за разлику од жртава.
****
Међутим:
То што је ректор Ђокић положио венац на споменик црногорске кукавице и силеџије Жарка Мариновића не може да оправда багру велеуздајничку на власти.
Ништа, апсолутно ништа не може више да оправда багру која је истога кова као и кукавички силеџија Жарко Мариновић. Та ствар је завршена. Нема више доказивања и брљивог правдања тог најгорег олоша који се запатио у Србији. Срамота је наша само што више нема Срба попут Слободана Недељковића.