15-05-2026, 01:45 PM
Користио си посредан извор, односно извор другог реда, па одговор није довољно прецизан.
Наиме, краљ Александар Обреновић је, 8. јула 1900. године, у вечерњим сатима, саопштио министрима Владе саопштио своју одлуку да се ожени Драгом удовом Машин. Сви министри су се повукли у посебну одају и одлучили да поднесу оставке. О томе су прво обавестили председника Владе др Владана Ђорђевића, који се налазио у возу, на путу из Швајцарске у Париз. На првој следећој станици, Ђорђевић им је, телеграмом, одговорио да је сагласан са њиховим оставкама и сам је поднео оставку на место министра председника Владе.
Краљ Александар није хтео да прихвати оставку владе, па је хистерисао, цепао је, претио министрима.... На крају их је натерао да они објаве званичну Прокламацију о краљевој женидби. Тек после тога је објављена оставка владе. Од тог тренутка, краљ Александар је кренуо у грозничаво тражење новог председника Министарског савета. Одлучио се за Јована Авакумовића, председника ГО Народне либералне странке, старе заштитнице династије Обреновић. Међутим, Авакумовић је, 09. и 10. јула, био у Шапцу, приватним послом. Краљ је наредио да се Авакумовић обавести, чим стигне у Београд, да дође на Двор.
Авакумовић је стигао на београдско пристаниште и одмах је обавештен да дође на Двор. То је и учинио. Уследио је мучан дан за Авакумовића. Краљ га је убеђивао да се прихвати састављања новог Министарског савета, а Авакумовић је убеђивао краља да се не ожени са Драгом. Тек после ручка, кад је краљ схватио да се Авакумовић неће предомислити, у игру уводи Алексу Јовановић и Лазара Поповића, обојица судије и главни у процесу против оптужених за "Ивањдански атентат" на краља Милана. Јовановић се прихвата да буде председник владе коју ће формирати и под којом ће се организовати венчање краља Александра и краљице Драге.
После десет сати проведених у здању Старог двора у друштву краља Александра, Авакумовић је коначно добио дозволу да може отићи. Међутим, већ на изласку из Старог двора, један послужитељ му је пренео поруку да га, у ађутантској соби, чека ђенерал Василије Мостић. Мостић и Авакумовић били су пашенози, па је Авакумовић радо прихватио позив. Ађутантова соба налазила се тада у старој кући, која је била тачно насупрот Новог двора.
Е, сад је ту кључна разлика у односу на оно што је навео Митић....
У ађутантској соби, Авакумовић затиче следеће особе:
ђенерале: Василија Мостића, Димитрија Цинцар-Марковића и Лазу Лазаревића; пуковнике: Леониду Соларевића, првог ађутанта краља Александра Обреновића, Лазара Петровића - Лепог Лазу, и Дамњана Поповића, краљеве ађутанте, Јована Павловића, управитеља краљевих добара, као и потпуковника Љубомира Лешјанина, маршала Двора.
Дакле, осморицу високих официра Српске краљевске војске и најближих сарадника краља Александра Обреновића.
Мостић узима реч и саопштава Авакумовићу и осталим присутним официрима да носи поруку екс -краља Милана из Беча. Порука је гласила:
Очекујем од господина Авакумовића да на сваки начин спречи женидбу краља Александра са Драгом Машин, недостојном да буде краљева жена и српска краљица. Господину Авакумовићу остављам да избере пут и начин којим ће и како ће то извршити. Унапред пристајем и одобравам да г. Авакумовић ту женидбу спречи или узимањем оставке од краља Александра, или, најпосле, ако не може другојачије, ма и ОДУЗИМАЊЕМ ЖИВОТА краљу Александру, само да он не изврши ту недостојну женидбу.
Изјавите г. Авакумовићу да апелујем на његово пријатељство према мени лично и према династији Обреновић, а тако исто и на његов патриотизам, да он треба да изврши ову моју поруку, као бившег краља Србије, и као оца који ВИШЕ ВОЛИ ВИДЕТИ СИНА И МРТВА НЕГО ОСРАМОЋЕНА И УНИЖЕНА НЕДОСТОЈНОМ ЖЕНИДБОМ. Тешко ми је и помислити на овај последњи случај. Али, ако је мој син једном блудницом толико занесен, да неће да је напусти, већ хоће да окаља српски престо и обешчасти династију Обреновић, онда морам на олтар Отаџбине поднети и жртву да ЗАБЛУДЕЛОГ СИНА ВИДИМ МРТВА. Поздравите х. Авакумовића, и реците му да не треба да има икаквих скрупула када су у питању част и углед династије и Отаџбине,. А да ће г. Авакумовић, само ако хоће, умети то да изврши мудро, о томе сам уверен."
Наравно, Јован Авакумовић био је шокиран овом поруком коју му је упутио екс -краљ Милан. Није имао ниједног разлога да је ђенерал Мостић, његов пашеног и дугогодишњи присни пријатељ, од речи до речи, верно пренео поруку екс -краља Милана.
Предложио је једну конференцију, на лицу места, и да сви дају своје мишљење. Пошто је био најстарији, одлучено је да он и председава. За реч се први јавио пуковник Соларевић, први краљев ађутант, и подржао поруку екс -краља Милана . Остали официри су ћутали. Авакумовић је узео реч о отворено се супротставио идеји да краљ Александар буде убијен из било ког разлога, па ни због женидбе са Драгом Машин. Упозорио је официре да ако се одлуче на тај корак, неминовно је да ће се екс -краљ Милан вратити у земљу, а да ће потом морати да са себе скине бреме да је саучесник убиства рођеног сина, да зато није послао писмену поруку, и да ће управо њих оптужити да су му убили сина.
Ово је, већ, био довољан разлог да су се сви официри сложили да не треба ићи толико далеко да краљ Александар Обреновић буде убијен.
Прешло се на опцију да поднесе оставку добровољно, у случају да не жели да се одрекне Драге. Ту су сви били мишљења да их треба обоје протерати. Авакумовић их је питао кога онда, у том случају, виде као новог краља Србије. Сви су сложно одговорили да би то био екс -краљ Милан. Авакумовић их је тада подсетио да је екс -краљ Милан напустио Краљевинеу Србију и одрекао се престола у име сина још 1889. године, да се потом вратио у Србију и погазио реч, да би је потом поново напустио, 1892. године, и да је обећао да се неће враћати до краљевог пунолетства, да је за то узео апанажу и то унапред до краљевог пунолетства, а пошто Србија није могла у том тренутку да нађе толики новац, узет је кредит лично од руског Императора. Да ће због свега тога и отвореног стајања екс -краља Милана на страну бечког Двора, доћи до оштре реакције Руске Империје и непредвидивих околности које ће уследити по Краљевину Србију и велике политичке кризе.
Због свих ових разлога, Авакумовић је предложио официрима да не предузму ништа поводом поруке екс -краља Милана и да пусте да се ситуација сама разреши. То је и прихваћено. На крају, сви присутни су се заклели да ником ништа о овом састанку никада неће рећи. Занимљиво је да је, доцније, Лаза Петровић унапређен у ђенерала и постао први ађутант краља Александра Обреновића, а да је ђенерал Цинцар-Марковић постао и председник Владе. Обојица су убијени оне исте ноћи када и краљ Александар и краљица Драга Обреновић. Међутим, до смрти они ником нису одали, па ни краљу Александру Обреновићу, да се тај састанак збио у о чему се расправљало.
Да ли је екс-краљ Милан стварно помишљао да убије краља Александра, свог сина, и кога је имао намеру да доведе потом на трон Краљевине Србије је једно велико историјско питање. Несумњиво је једно - краљева женидба Драгом била је не само скандалозна због њене прошлости, него и изузетно важна јер је водила у промену спољно -политичке оријентације Краљевине Србије у будућности, и растурање концепта који је екс -краљ Милан градио више година тако упорно и темељно.
ПС и на самом крају - Авакумовићеви мемоари су, у водећим круговима српских историчара из 1970-их и 1980-их, проглашени за "непоуздане" а сам аутор за особу "која много воли да лаже". Када су реобјављени, 2008. године, њихов приређивач Слободан Турлаков, тражио је "длаку у јајету" како би приказао одређене Авакумовићеве ставове и сведочења као непоуздане или лажна. Врло су ретки овакви подухвати приликом приређивања мемоара у пракси наших историчара.
Тако је, временом, постала навика нових генерација историчара да Мемоаре Јована Авакумовића не узимају као извор када обрађују временски период који се поклапа са самим делом. То је толико неозбиљно да не треба ни коментарисати.
Управо та групација историчара, којом сада управља једна госпођа, ведри и облачи српском историографском сценом, ствара културни миље, после кога следе књиге, филмови, позоришне представе или телевизијске серије, које подражавају такве ставове и већ деценијама уобличавају српски, боље рећи србијански дух модерног Србина, који ионако мисли да све зна, иако ништа не чита, јер нема никакве потребе за тим "пошто су то опште познате ствари".
Ово је само једна епизода трагедије незнања у коме се налазимо.
Наиме, краљ Александар Обреновић је, 8. јула 1900. године, у вечерњим сатима, саопштио министрима Владе саопштио своју одлуку да се ожени Драгом удовом Машин. Сви министри су се повукли у посебну одају и одлучили да поднесу оставке. О томе су прво обавестили председника Владе др Владана Ђорђевића, који се налазио у возу, на путу из Швајцарске у Париз. На првој следећој станици, Ђорђевић им је, телеграмом, одговорио да је сагласан са њиховим оставкама и сам је поднео оставку на место министра председника Владе.
Краљ Александар није хтео да прихвати оставку владе, па је хистерисао, цепао је, претио министрима.... На крају их је натерао да они објаве званичну Прокламацију о краљевој женидби. Тек после тога је објављена оставка владе. Од тог тренутка, краљ Александар је кренуо у грозничаво тражење новог председника Министарског савета. Одлучио се за Јована Авакумовића, председника ГО Народне либералне странке, старе заштитнице династије Обреновић. Међутим, Авакумовић је, 09. и 10. јула, био у Шапцу, приватним послом. Краљ је наредио да се Авакумовић обавести, чим стигне у Београд, да дође на Двор.
Авакумовић је стигао на београдско пристаниште и одмах је обавештен да дође на Двор. То је и учинио. Уследио је мучан дан за Авакумовића. Краљ га је убеђивао да се прихвати састављања новог Министарског савета, а Авакумовић је убеђивао краља да се не ожени са Драгом. Тек после ручка, кад је краљ схватио да се Авакумовић неће предомислити, у игру уводи Алексу Јовановић и Лазара Поповића, обојица судије и главни у процесу против оптужених за "Ивањдански атентат" на краља Милана. Јовановић се прихвата да буде председник владе коју ће формирати и под којом ће се организовати венчање краља Александра и краљице Драге.
После десет сати проведених у здању Старог двора у друштву краља Александра, Авакумовић је коначно добио дозволу да може отићи. Међутим, већ на изласку из Старог двора, један послужитељ му је пренео поруку да га, у ађутантској соби, чека ђенерал Василије Мостић. Мостић и Авакумовић били су пашенози, па је Авакумовић радо прихватио позив. Ађутантова соба налазила се тада у старој кући, која је била тачно насупрот Новог двора.
Е, сад је ту кључна разлика у односу на оно што је навео Митић....
У ађутантској соби, Авакумовић затиче следеће особе:
ђенерале: Василија Мостића, Димитрија Цинцар-Марковића и Лазу Лазаревића; пуковнике: Леониду Соларевића, првог ађутанта краља Александра Обреновића, Лазара Петровића - Лепог Лазу, и Дамњана Поповића, краљеве ађутанте, Јована Павловића, управитеља краљевих добара, као и потпуковника Љубомира Лешјанина, маршала Двора.
Дакле, осморицу високих официра Српске краљевске војске и најближих сарадника краља Александра Обреновића.
Мостић узима реч и саопштава Авакумовићу и осталим присутним официрима да носи поруку екс -краља Милана из Беча. Порука је гласила:
Очекујем од господина Авакумовића да на сваки начин спречи женидбу краља Александра са Драгом Машин, недостојном да буде краљева жена и српска краљица. Господину Авакумовићу остављам да избере пут и начин којим ће и како ће то извршити. Унапред пристајем и одобравам да г. Авакумовић ту женидбу спречи или узимањем оставке од краља Александра, или, најпосле, ако не може другојачије, ма и ОДУЗИМАЊЕМ ЖИВОТА краљу Александру, само да он не изврши ту недостојну женидбу.
Изјавите г. Авакумовићу да апелујем на његово пријатељство према мени лично и према династији Обреновић, а тако исто и на његов патриотизам, да он треба да изврши ову моју поруку, као бившег краља Србије, и као оца који ВИШЕ ВОЛИ ВИДЕТИ СИНА И МРТВА НЕГО ОСРАМОЋЕНА И УНИЖЕНА НЕДОСТОЈНОМ ЖЕНИДБОМ. Тешко ми је и помислити на овај последњи случај. Али, ако је мој син једном блудницом толико занесен, да неће да је напусти, већ хоће да окаља српски престо и обешчасти династију Обреновић, онда морам на олтар Отаџбине поднети и жртву да ЗАБЛУДЕЛОГ СИНА ВИДИМ МРТВА. Поздравите х. Авакумовића, и реците му да не треба да има икаквих скрупула када су у питању част и углед династије и Отаџбине,. А да ће г. Авакумовић, само ако хоће, умети то да изврши мудро, о томе сам уверен."
Наравно, Јован Авакумовић био је шокиран овом поруком коју му је упутио екс -краљ Милан. Није имао ниједног разлога да је ђенерал Мостић, његов пашеног и дугогодишњи присни пријатељ, од речи до речи, верно пренео поруку екс -краља Милана.
Предложио је једну конференцију, на лицу места, и да сви дају своје мишљење. Пошто је био најстарији, одлучено је да он и председава. За реч се први јавио пуковник Соларевић, први краљев ађутант, и подржао поруку екс -краља Милана . Остали официри су ћутали. Авакумовић је узео реч о отворено се супротставио идеји да краљ Александар буде убијен из било ког разлога, па ни због женидбе са Драгом Машин. Упозорио је официре да ако се одлуче на тај корак, неминовно је да ће се екс -краљ Милан вратити у земљу, а да ће потом морати да са себе скине бреме да је саучесник убиства рођеног сина, да зато није послао писмену поруку, и да ће управо њих оптужити да су му убили сина.
Ово је, већ, био довољан разлог да су се сви официри сложили да не треба ићи толико далеко да краљ Александар Обреновић буде убијен.
Прешло се на опцију да поднесе оставку добровољно, у случају да не жели да се одрекне Драге. Ту су сви били мишљења да их треба обоје протерати. Авакумовић их је питао кога онда, у том случају, виде као новог краља Србије. Сви су сложно одговорили да би то био екс -краљ Милан. Авакумовић их је тада подсетио да је екс -краљ Милан напустио Краљевинеу Србију и одрекао се престола у име сина још 1889. године, да се потом вратио у Србију и погазио реч, да би је потом поново напустио, 1892. године, и да је обећао да се неће враћати до краљевог пунолетства, да је за то узео апанажу и то унапред до краљевог пунолетства, а пошто Србија није могла у том тренутку да нађе толики новац, узет је кредит лично од руског Императора. Да ће због свега тога и отвореног стајања екс -краља Милана на страну бечког Двора, доћи до оштре реакције Руске Империје и непредвидивих околности које ће уследити по Краљевину Србију и велике политичке кризе.
Због свих ових разлога, Авакумовић је предложио официрима да не предузму ништа поводом поруке екс -краља Милана и да пусте да се ситуација сама разреши. То је и прихваћено. На крају, сви присутни су се заклели да ником ништа о овом састанку никада неће рећи. Занимљиво је да је, доцније, Лаза Петровић унапређен у ђенерала и постао први ађутант краља Александра Обреновића, а да је ђенерал Цинцар-Марковић постао и председник Владе. Обојица су убијени оне исте ноћи када и краљ Александар и краљица Драга Обреновић. Међутим, до смрти они ником нису одали, па ни краљу Александру Обреновићу, да се тај састанак збио у о чему се расправљало.
Да ли је екс-краљ Милан стварно помишљао да убије краља Александра, свог сина, и кога је имао намеру да доведе потом на трон Краљевине Србије је једно велико историјско питање. Несумњиво је једно - краљева женидба Драгом била је не само скандалозна због њене прошлости, него и изузетно важна јер је водила у промену спољно -политичке оријентације Краљевине Србије у будућности, и растурање концепта који је екс -краљ Милан градио више година тако упорно и темељно.
ПС и на самом крају - Авакумовићеви мемоари су, у водећим круговима српских историчара из 1970-их и 1980-их, проглашени за "непоуздане" а сам аутор за особу "која много воли да лаже". Када су реобјављени, 2008. године, њихов приређивач Слободан Турлаков, тражио је "длаку у јајету" како би приказао одређене Авакумовићеве ставове и сведочења као непоуздане или лажна. Врло су ретки овакви подухвати приликом приређивања мемоара у пракси наших историчара.
Тако је, временом, постала навика нових генерација историчара да Мемоаре Јована Авакумовића не узимају као извор када обрађују временски период који се поклапа са самим делом. То је толико неозбиљно да не треба ни коментарисати.
Управо та групација историчара, којом сада управља једна госпођа, ведри и облачи српском историографском сценом, ствара културни миље, после кога следе књиге, филмови, позоришне представе или телевизијске серије, које подражавају такве ставове и већ деценијама уобличавају српски, боље рећи србијански дух модерног Србина, који ионако мисли да све зна, иако ништа не чита, јер нема никакве потребе за тим "пошто су то опште познате ствари".
Ово је само једна епизода трагедије незнања у коме се налазимо.