19-05-2026, 04:10 AM
И ево, коначно, тог трећег питања из трилинга о недовољно познатим темама из српске историје:
Српска црква је, као што је познато, после Османске најезде, делила судбину српске државе и народа. Пошто је окупација потрајала, српска црква у оквиру Османског царства, имала је врло трновит, тежак и мученички пут, пун великих падова и издаје, али и уздизање, па поновног пада, до коначног Васкрса који је доживела тек по завршетку Ослободилачких ратова 192-1920, кад се поново дигла на ниво Патријаршије на читавој својој и васељенској основи сједињена под јединственим именом Српска православна црква.
За све то време окупације, окупатори су користили различите методе да унижавају и уништавају Српску цркву, њене манастире и Лавре. То је чињено да скоро свим српским светињама. Многе од њих падале се у руке Јелина, односно под управу Васељенске патријаршије. У касном периоду Османске власти, посебан проблем стварала је и бугарска Егзархија. Све је то релативно познато и код данашњих Срба, ако их ова тема интересује.
Питање:
Међутим, постојао је један врло занимљив случај, када је, игром историјских околности, управу над једним српским манастиром преузела православна братија једне обичне манастирске келије. Келије су често основали и отпадници или полуотпадници од матичне цркве, који су добијали келије од манастира друге помесне цркве. Сличан случај имали смо и у овом несвакидашњем догађају. То келијаши би за заштитника узимали неког познатог свеца, па би по њему и носили име. У данашње време, они би од матичне цркве били називани расколницима, али то се раније није баш тако строго третирало.
Другим речима, у једном тренутку, једним српским манастиром управљали су расколници.
Који је то био манастир и када се то десило?
Српска црква је, као што је познато, после Османске најезде, делила судбину српске државе и народа. Пошто је окупација потрајала, српска црква у оквиру Османског царства, имала је врло трновит, тежак и мученички пут, пун великих падова и издаје, али и уздизање, па поновног пада, до коначног Васкрса који је доживела тек по завршетку Ослободилачких ратова 192-1920, кад се поново дигла на ниво Патријаршије на читавој својој и васељенској основи сједињена под јединственим именом Српска православна црква.
За све то време окупације, окупатори су користили различите методе да унижавају и уништавају Српску цркву, њене манастире и Лавре. То је чињено да скоро свим српским светињама. Многе од њих падале се у руке Јелина, односно под управу Васељенске патријаршије. У касном периоду Османске власти, посебан проблем стварала је и бугарска Егзархија. Све је то релативно познато и код данашњих Срба, ако их ова тема интересује.
Питање:
Међутим, постојао је један врло занимљив случај, када је, игром историјских околности, управу над једним српским манастиром преузела православна братија једне обичне манастирске келије. Келије су често основали и отпадници или полуотпадници од матичне цркве, који су добијали келије од манастира друге помесне цркве. Сличан случај имали смо и у овом несвакидашњем догађају. То келијаши би за заштитника узимали неког познатог свеца, па би по њему и носили име. У данашње време, они би од матичне цркве били називани расколницима, али то се раније није баш тако строго третирало.
Другим речима, у једном тренутку, једним српским манастиром управљали су расколници.
Који је то био манастир и када се то десило?