[Јеремија Брђанин]

РЕВОЛУЦИЈА РАЂА ТИРАНЕ И ЈЕДЕ СВОЈУ ДЕЦУ Историја је учитељица живота, али је човек, изгледа, један од најлошијих ученика. Из века у век понавља исту грешку: када незадовољство прерасте у бес, а бес у револуцију, руши се стари поредак у уверењу да ће после њега доћи слобода, правда и једнакост. А онда, готово по правилу, револуција почиње да једе сопствену децу. Револуција најпре тражи кривце. Потом тражи издајнике. На крају их проналази и међу онима који су је сами створили. Људи који су јуче били хероји, данас постају непријатељи револуције. Они који су је повели против тираније, сутра постају њени тирани или жртве. Јер револуционарна логика тешко трпи мир. Када се једном успостави власт која своје оправдање црпи из ванредног стања, увек се појављује нови непријатељ, нова претња и нови разлог да се слобода још мало ограничи. Тако револуција, која је обећавала да ће уништити "тиранију", често ствара праву тиранију — само са својим заставама, другим паролама и другим именима. Француска револуција је прогутала Дантонове и Робеспјерове. Руска револуција је прогутала готово читаву генерацију својих првобораца. Кроз различите епохе и различите идеологије понављао се исти образац: они који су рушили стари систем најзад су се нашли пред судом новог система који су сами помогли да створе. Зато изрека да „револуција једе своју децу“ није само метафора. Она је упозорење.
Kада се промена претвори у уверење да циљ оправдава сва средства, када се закон замени вољом масе, а слобода уступи место „вишем циљу“, тада се отварају врата тиранији.
Јер најопаснија реч у политици није увек „моћ“. Понекад је то реч „неопходно“.
Неопходно је ухапсити.
Неопходно је ућуткати.
Неопходно је одузети права.
Неопходно је уклонити непријатеље.
Неопходно је жртвовати слободу да би се створило „боље друштво“.
И тако, корак по корак, они који су кренули да ослободе човека почињу да му одређују шта сме да мисли, говори и буде.
Историја зато није само збир датума и имена. Она је огледало. А у том огледалу стално видимо исту опомену: власт која се ослободи закона, чак и када је настала у име најузвишенијих идеала, на крају почиње да тражи жртве.
И зато је историја заиста учитељица живота.
Само је питање — хоћемо ли овога пута научити лекцију?