[Бенито]

Треће питање:
У чему је разлика између стратегије коју је спроводио војвода Радомир Путник у Балканским и Првом светском рату, у односу на оно што је чинио генерал Ратко Младић у рату у Босни, 1992-95,?

Све армије + Ужичка војска морали су бити у сталном контакту и то тако да им не само фронтални делови према непријатељу остану непрекинути, него и да им територија иза леђа буде у потпуном складу и непрекинута и по ширини и по дубини. 
То је био први принцип Путникове доктрине. 
То, наравно, није његов војни принцип, али Путник је схватио да свака војска понаособ има својих специфичности и да је потребно много детаља како би се дошло до оног идеала, а то је да фронт никада не пукне, него остане јединствен и према непријатељу и иза леђа. 
Пример: У току Јадарске операције (битка на Церу), Путник, Мишић и Живко Павловић нису били задовољни како је пуковник Божановић водио Ужичку војску, и то управо из наведених разлога. Смењују га и на место новог команданта Ужичке војске (практично Четврте армије) постављају ђенерала Вукомана Арачића, дотадашњег команданта Тимочке дивизије. Тимочка дивизија је учествовала у операцији ослобађања  Шапца. 
Арачић не путује за Крагујевац, па Чачак, да би дошао у Ужице. Него директно, како се може повући линија између Шапца и Ужица, на коњима да два помоћника, у року од 48 сати стиже у Ужице. 
Пример број 2 је још илустративни. Сви знају да је ђенерал Живојин Мишић, у новембру 1914. године, преузео команду над Првом армијом, повукао је скоро 100 километара уназад, а потом у жестоком контранападу поразио Поћорекову војску и потом добио чин Војводе. Али, нико не прича да су се и Друга армија и Трећа армија, Ужичка војска, Одбрана Београда и друге војне формације Српске краљевске војске повлачиле у сталној координацији са другим војним јединицама и то не само онима са којима су се на крилима додиривали, него са свим јединицама. 
Пример број 3 је најбољи: када су Краљевину Србију напале, у јесен 1915. године, здружене снаге аустроугарске и немачке војске, Српска краљевска војска се бранила повијаћи се под многоструко јачим непријатељем, али ни тада Путник и његови команданти армија и дивизија нису дозволили да фронт пукне. Када су и Бугари ударили с леђа, Путник шаље Љубу Милића, последњег ђенерала Српске краљевске војске, не да заустави многоструко већу бугарску војску, него да је замајава. И он то успева, што је и био кључ да фронт не пукне, а који је Путник са Павловићем одржавао према северу, невероватним маневрима дивизија, које су, познајући одлично географски положај, пребациване једна другој иза леђа, како би попуниле простор да не би дошло до пресецања снага Српске краљевске војске на два или више делова. 
Ту је и одговор на питање како то ниједна пуковска застава Српске краљевске војске за време Првог светског рата није пала у руке непријатеља. 
Уосталом, кад је немачки фелдмаршал Аугуст фон Мекензен, после освајања територије Краљевине Србије, добио од немачког цара Вилхелма Другог још један од највиших немачких ордена, записао је за себе:"Какав сам ја то победник над Путниковом војском кад му макар једну дивизију нисам заробио."

Са друге стране, у рату 1992-95 године, упркос дивљењу америчког генерала који је овде поменут, снаге Војске Републике Српске, под командом Главног штаба на челу са генералом Ратком Младићем, нису биле у јединственом фронталном поретку према непријатељу. Оне које су требале да се додирују, често се нису ни додиривале. Командант Херговачког или Дринског корпуса никакве везе није имао ни са једним од Крајишких корпуса, али не само то, него чак ни са суседним корпусима. Догађало се да ни сам Главни штаб понекад не зна шта се на одређеном делу ратишта дешава. Уосталом, не мали број пута, генерали из Главног штаба, Миловановић, Гверо и остали, ако би кренули на северни део фронта, нарочито западни, па чак и северо-источни, морали су прелазити у Србију, па преко територије Србије долазити на повољан прелаз и пут према одредишту. Младић је то учинио велики број пута. 

Дакле, јединице Војске Републике Српске никада нису држале јединствени фронт према непријатељу, за разлику од Српске краљевске војске у Балканским и Првом светском рату, када се није десило да војска није у комплетном додиру. 

Да се одмах разумемо - није Младић, или боље рећи није само Младић, за ово крив. 
Ко је крив?

Одговор је врло једноставан и очигледан, али постоје истине које се у неком времену тешко изговарају јер не одговарају перцепцији већине, а поготово не одговарају онима који из лажи црпе моћ која је довољна да гласника спроведе са оне стране истине.

Одговор је у политици једног и другог рата.
Шта је рекао Никола Пашић, председник Српске краљевске владе, када је у Нишу прочитао званичну објаву рата који је стигао из Беча?
Рекао је:"Аустро- Угарска је управо себи ископала гроб!"
И шта се десило после четири године? 
Другим речима, Краљевина Србија се спремала годинама за напад Аустро-Угарске и искристалисала је свој ратни циљ у случају тог напада. Тај циљ био је -
нестанак противника! 
И ма колико то изгледало немогуће те 1914. године, управо се то и десило. 
Српска краљевска војска, на челу са Путником, била је обликована и војно је деловала у складу са тим ратним циљем. Путник је преминуо 1917. године и није дочекао остварење тог циља, али готово сви његови највиши официри, осим оних који су такође свој живот положили током рата, дочекали су нестанак Аустро-Угарске.

Шта је био ратни циљ босанских Срба?
Пошто су муслимани и Хрвати мајоризовали Скупштину БиХ и ипак, и поред противљења Срба, донели одлуку о референдуму о одвајању од Југославије, Радован Караџић, вођа босанских Срба, изговорио је усред Сарајева, ратни циљ босанских Срба уколико до рата дође: 
"Ви (обраћао се вођама босанских муслимана) водите свој народ у опасну авантуру, која се лако може завршити његовим нестајањем!" 
Радован Караџић био је ретко писмен Србин у том добу, за разлику од многих других. Он је врло добро знао за чувену тезу Меше Селимовића о босанским муслиманима:
"Ми смо река, сувише мала да би постали море, и сувише велика да би се исушила." 
Какво нестајање милион и по, или више људи? Караџић је морао знати да оно што је изговорио не само да је немогуће извршити, него је и крајње бесмислено. И изгледа да је он то, као и његови сарадници,  то своје мишљење кориговао. Прешло се на план Б, сачувати српске територије, односно оне на којима су Срби победили на изборима. 
То је вероватно најглупљи ратни циљ у историји ратова.
Наравно, за оне који познају Босну.
Да подсетимо, што би рекао Иво Андрић: "Овде почиње Босна и престаје логика."
Како одржати своје општине, кад је суседна општина муслиманска, или мешана, или хрватска, или мешано муслиманско-хрватска?
У преводу, за оне који не разумеју, ратни циљ руководства босанских Срба постало је - разграничење са босанским муслиманима. 
Е управо тај ратни циљ је требало да спроведе Војска Републике Српске на челу са Ратком Младићем. 
Пошто тај ратни циљ није дефинисао Младић, он за њега и не може бити крив. Искрено говорећи, тај ратни циљ највероватније није дефинисало ни политичко вођство босанских Срба. Тај ратни циљ босанских Срба дефинисале су "умне главе" у Београду, академици који су то постали захваљујући укидању Српске краљевске академије, и производњи једног браварског помоћника за академика, па су и они, сходно томе, постали бесмртни, па су, опет, у складу са тим одлучили да реше питање Балкана, и то тако што ће да прихвате одлуке АВНОЈ-А и измисле србијански национализам, а Србима у Босни увале врућ кромпир у руке и то тако што ће им помоћи само под условима да буду послушни. Да су бар неком паметном били послушни. Обећавали су им спајање са Србијом, иако су и сами мислили да је то немогуће, а као гаранцију тражили ПДВ
вајање Срба у Босни од Хрвата, а нарочито од муслимана.

Дакле, један готово немогућ ратни циљ обликовао је понашање и одлуке, приоритете Војске Републике Српске током рата 1992-95. Тај ратни циљ, а то је било - разграничење са муслиманима по свим основама, једној војсци у оснивању, донео је задатке које је било тешко испунити, јер није имала јасну фиксацију свог ратног циља, кога је, понављамо,било немогуће испунити због низа разлога. Уосталом, да се то могло извести, то би већ покушале много умније и паметније главе од оних који су доносили одлуке у име Срба у последњој деценији двадесетог века. 
Ратко Младић и његов Главни штаб, по узору на већ постојеће корпусе ЈНА, исте су преименовали географским појмовима, а нешто доцније је формиран и шести, односно Дрински корпус. Младићева војска био је скуп територијалних корпуса, строго везаних за свој матични терен, којима је командовао Главни штаб на челу са Младићем. Младић је расплинуо војску у различитим смеровима, није скратио фронт према могућностима својих војних снага, ујединио га, а потом кренуо у остварење ратног циља који није постојао. Ишло се на заштиту Срба и разграничење од муслимана, што није довело ни до заштите Срба на свим просторима, ни до јединственог фронта свих његових снага према муслиманима. 


И да се вратимо на почетак, питао сам већ: Како ће Срби за један век памтити Ратка Младића?
Одговор: Исто као његовог претка Вука Бранковића, најупорнијег противника Османлија међу Србима своје генерације.
Да ли је Младић  сам одабрао ову улогу или су му је историјске околности или неки много лукавији људи наметнули, то није толико важно.