[Милослав Самарџић]

Наравно да не. Међутим, комунисти су имали почетну предност, јасан циљ и бескомпромисну одлучност да стигну до тог циља. Четници, на другу страну, почели су од нуле, радили су онако како су најбоље знали, а често пута су мало и знали - неискуство, младост, неупућеност - па из тога и велики пропусти. И за цијело вријеме рата четници никад нијесу успјели да премосте ту разлику. Са војничког аспекта, нијесу били лошији од партизана, често пута били су и бољи, али на великом плану су партизани игарали коло око њих.

Фиксирао си се на темељно погрешне уопштене поставке, нпр. младост, неупућеност, неиксуство... код четника. Све је то обратно. Немаш општу слику ратишта, а то је да су до септембра 1944. четници држали већу територију него партизани, а да је упад Црвене армије решио ствар. Рат је решен споља.

На примјер, Титина одлука да пређу у Босну је била најкритичнија одлука у самом рату (а то је оно што је Дража одбијао цијели рат, па тек онда, кад је било за све касно, коначно урадио).
Ако ме сјећање добро служи, према Ђиласу, сви су комунистички руководиоци били за то да се иде натраг у Србију, осим Тите - иако је и он у почетку то мислио, донио је одлуку да се остане у Босни).

Опет исто.
Прво, Тито није одлучио да пређе из Босну, већ је протеран из Србије. Цели рат се сводио на његове покушаје да се врати у Србију и то никада није успео - већ се вратио иза совјетских тенкова.
Обратно, Дража је још од лета 1941. слао људе у Босну, а 1942. је отишао у Херцеговину. Да је отишао у Босну - дакле, ван италијанске окупационе зоне - то би имало ужасне последице, јер ми Немци послали довољно јаке снаге да сломе четнике, иза којих би наступиле усташе и масакрирале становништво. То је био основни узрок што се Дража држао италијанске окупационе зоне - Херцеговине и највише Црне Горе.
Погледао поново јануарске немачке операције у Босни, јануара 1942, предузете само на вест да је Дража тамо!
Другим речима, за Босну је било најбоље оно што је и учињено - комбинација дипломатије и војне силе.

Сјећам се разговора крајем 80-их са рођаком, некад млади Ђујићев командир, који ми је објашњавао како се води герилски рат. Он је посебно наглашавао политичке и идеолошке елементе вођења герилског рата и њихову важност за успјешно вођење герилског рата, који су према њему били, међу највећим разлозима комунистичке побједе и четничког пораза. Ја сам у то вријеме био превише млад да то схватим, али постало ми је јасније касније у рату.

Е, Мунгосе, шта се ти сећаш...
Запамти једном да партизани нису победили четнике - четници су изгубили због страног фактора, а не због ма какве партизанске тактике или стратегије.
То што кажеш да су партизани победили, исто је као кад би рекао да је Хашим Тачи победио генерале Павковића и Лазаревића.
Сем тога, ноторно је да су партизани водили герилски рат потпуно погрешно - супротно и од совјетских партизана - тако што су проглашавали тзв. слободне територије,с а градовима као седиштима, чиме су аутоматски герислки рат претварали у фронтални, јер су границе тих ''република'' постајале линије фронта. Сваки фронтални сукоб су, наравно, губили.
Узми Че Геварину књигу ''Герилски рат'', па је упореди са Дражином или неком другом неидеолошком герилом, или рецимо само са ''Упутом за четничко ратовање''. Јер то што је писао Че Гевара важи за све њих. Дакле, за њих је герила рат против сопственог народа ради освајања власти, док је за Дражу герила рат против агресора и дакле за свој народ. Зато су четници имали толико више присталица од партизана и зато нису могли да победе чак ни са тако огромном предношћу у оружју, опреми и муницији.