21-09-2014, 02:38 AM
УЛОГА ЕУ
1991. Француски аналитичар Жерар Бодсон је оптужио Европску унију да је себи одредила улогу извршиоца поделе “наследства” титовог антисрпског територијалног уређаја. Од свих оставштина комунизма Запад се свим силама залагао за очување авнојевских граница и статуса српских аутономних провинција. Подсетимо само да су у Декларацији о Југославији Европске заједнице све федералне јединице позване да се до 23 децембра 1991. изјасне да ли “желе да буду признате као независне државе”. ЕЗ је поступила са циљем да доведе процес дезинтеграције до крајње тачке и да онемогући опстанак шире државне заједнице сакупљене око Србије. Познато је да се много обећавало и претило колебљивим Изетбеговићу и Момиру Булатовићу како би се коначно одлучили за сецесију њихових република.
О повезаности операција деструкције Југославије и Совјетског Савеза убедљиво говори чињеница да је у истом пакету са “Декларацијом о Југославији” усвојена и “Декларација о руководећим начелима у погледу признања нових држава у Источној Европи и СССР”. Офанзиву на територијални интегритет Совјетског Савеза је предузела Америка 6. фебруара 1991, када је гуру америчке спољне политике Збињев Бжежински позвао америчку администрацију да успостави специјалне односе са неруским републикама Совјетског Савеза.
На метафорични значај Србије у вези са Русијом указује знаменита теза Бжежинског, изложена у листу „Украинске слово“ 1993 године, према којој појава независне Украјине узрокује крај империјалне Русије: “Сламајући империјалну Русију, Украјина је створила могућност за саму Русију да – као држава и нација – постане коначно демократска европска земља“. У истом духу је његов најревноснији ђак и следбеник Јануш Бугајски, иначе директор источноевропског програма у Центру за стратешке и интернационалне студије у Вашингтону, осудио све покушаје очувања Државне Заједнице Србије и Црне Горе под изговором да “подсећају на руске неоимперијалистичке позиције спрам независне Украјине” и да Србија једино може постати “нормална и демократска” ако прекине све државне везе са Црном Гором. Изговор је исти: државно јединство руског и српског народа се тумачи као облик империјализма.
ИЗГРАДЊА НОВИХ НАЦИЈА
Служећи се рецептима Бењамина Калаја, управника аустро-угарског окупационог режима у Босни и Херцеговини с краја 19. века, и дограђујући их титовим идеолошким темељима, Запад се трудио да доврши процес изградње јужнословенских синтетичних нација, као што су македонска, бошњачка, црногорска, косоварска, “санџаклијска”. Неоспорно да је један од главних повода за уплитање Америке у југословенске ратове био производња нација са исфабрикованим идентитетом, на шта указује изјава утицајног америчког сенатора Џозефа Бајдена (Biden): “Да ли то значи да ми интервенишемо на Балкану делимично како би помогли у изградњи нација? Сигурно !” (Le Monde, 31. јануар 2001)
После успешног сабијања Србије у уже авнојевске границе, на ред је дошла друга фаза разбијања српског националног простора пошто је, како је објаснио Џорџ Сорош у „Вол Стрит Џурналу“, “посао (је) недовршен” (unfinished job). Дезинтеграција Југославије није окончан процес с обзиром да остају многи нерешени проблеми као што су статус Црне Горе, Косова и Војводине, који су, према речима америчког подсекретара за европске послове Николаса Бернса (Burns), задњи делићи балканске слагалице.
Извршена је 1999. агресија на СРЈ са намером да се створе повољни услови за сецесију Косова и Метохије и да се подстакне црногорски сепаратизам. Револуционарни преврат 5. октобра 2000. је улио западним спонзорима „отпораша“ велике наде да ће њихови штићеници извршити федерализацију Србије и створити од ње неки нови вид „титоленда“. Западни “пријатељи” су упозоравали да ће Србија лакше ући у ЕУ као федерална и децентрализована држава, препоручивали су Србији “територијалну дијету” као лек против тобожње “грандоманије”.
Пошто планови федерализације нису уродили плодом ЕУ се поново ухватила штапа и позвала Србију резолуцијом Европског парламента (2005) да врати повластице октроисане Војводини конституцијом из 1974. године. Том приликом је изасланик представника ЕУ за спољну политику, Штефан Лене (Laisne) објаснио де је “питање националне и територијалне организације Србије једно од великих отворених питања, тако да ће питање аутономије Војводине бити у средишту интересовања, нарочито ако дође до разлаза са Црном Гором“.
Од Србије се дакле тражи да поштује устав преминуле државне творевине (СФРЈ). Приметимо да је у резолуцији Војводина дефинисана као “мултиетничка провинција”, у којој “етнички Срби” врше насиље над “етничким Мађарима”. С обзиром да се појам “етнија” односи на мале заједнице разбацане на државној територији већинске нације, уочљив је перфидни инструментални карактер таквих одредница, које служе поништавању грађанског карактера конституционалног поретка Србије и поделе на већинско и мањинско становништво.
ПОДСТИЦАЊЕ МАЊИНА
За Бжежинског и остале стратеге колонизације словенског истока Југославија је требало да послужи као експериментално подручје и геополитичка метафора много крупнијих игара са Русијом. Пошто се на Србију гледало из западне перспективе као на “Русију у малом”, разумљиви су покушаји примене на руски државни простор добро уходаних механизама подстицања мањинских, “етничких” и регионалних сепаратизама. Амерички државни секретар Џејмс Бејкер (Baker) је недвосмислено изложио у Лисабону 24. маја 1992. крајње намере његове земље према Русији: “Оно што желимо да досегнемо су независне државе не само Русије и унутар ње, не само Москве и Санкт Петерсбурга него Урала, Сибира и Далеког Истока”
Бжежински није дакле изнео лични став, него званични када је написао у свом магнум опусу да је пожељна “отворенија руска конфедерација” састављена од “Русије до Урала, Сибирске републике и далекоисточне Републике”, чије би “империјалистичке тежње биле мање изражене”. Надвојвода Фон Хабзбург оправдава распарчавање Русије по меридијанима како би се пресекле руске трансконтиненталне саобраћајнице, од којих је стрепео Мекиндер, под изговором неизбежне “деколонизације”: “Москва би требала да схвати да је у нашим временима деколонизације немогуће одржати ситуацију између Урала и Пацифика таквом каква је у овом часу. Неке нације више не толеришу руски систем и тражиће кад-тад своје самоопредељење”
Непосредна западна економска помоћ локалним властима и НВО северноисточних области и региона Русије, као посредно средство за изазивање центрифугалних покрета, препоручују се у извештају радне групе Савета за спољне односе, којом је – насловљеном као “Америчка политика према североисточној Европи” – председавао 1999. незаобилазни Бжежински. Према том документу, та врста стратегије требало би да буде примењена на прибалтичке регије Русије (Мурманск, Санкт Петерсбург, Новгород, Калињинград). Примећује се да, “како централна власт слаби, регије ће постати све важније. Наиме, неке регије већ су почеле да развијају личну спољну и економску политику.” Аутори не таје да би развитак економских веза са Западом и надграничне сарадње са земљама прибалтичког региона могли да подстакну аутономистичке и сепаратистичке тежње, што изазива зебње Русије. Саветују се опрез и препуштање тих послова ЕУ како се Русији не би учинило да Сједињене Државе траже да подстичу сепаратизме. Италијански геополитички часопис „Лимес“ без околишања је објаснио те “опасне игре” као покушај да се “најзападнија зона Русије ‘приближи’ Европској Унији како би се одвојила од остатка земље“.
Спонзорисање тероризма представља значајан састојак стратегије етноинжењеринга, намењене сламању српског и руског националног простора. Пракса употребе терориста у тајним акцијама датира од краја 40-их година прошлог века, када су западне обавештајне службе регрутовале и обучавале диверзантске групе крижара, албанских и украјинских националиста које су слале у унутрашњост “непријатељских” земаља. У данашње време основана су на Западу безбројна удружења и организације задужене за пружање подршке чеченским и шиптарским “борцима за слободу”.
Једна таква организација је Амерички Одбор за мир у Чеченији (American Committee for Peace in Chechnia) на челу са Бжежинским и Александром Хејгом (Haig), чија искуства у таквим врстама работа датирају још од времена када су регрутовали и наоружавали афганистанске џихадисте за рат против Руса. Одбор, који је основала Фридом хаус (Freedom House), привладина пропагандна радионица, издржава фантомску чеченску “Владу у егзилу” са седиштем у Лондону и Вашингтону. О терористичко-сепаратистичкој природи тобожње “владе” говори чињеница да је њен “вицеминистар” исламистички вођа Шамил Басајев, мозак терористичког подухвата у месту Беслан, окончаног масакром 186 деце.
ЗАКЉУЧАК И ОПОМЕНА
Овај кратак преглед деструктивних стратегија англо-саксонског и западноевропског света спрам руског и српског национално-државног простора је састављен са скромном намером да докаже постојање “хроничне” спреге између терористичко-сепаратистичких и центрифугалних појава на тим просторима и западних геополитичких интереса. Потребно је једном заувек разумети да западна политика није импровизованог и реактивног карактера, него је заснована на стратешкој планификацији усклађеној са дугорочним интересима и глобалистичким тежњама. С обзиром да ће Србија увек бити “много велика” за западне “партнере”, српски државни апарат би требало да се угледа на руски и да се побрине о предузимању делотворних контрамера за неутралисање даљих западних иницијатива усмерених ка новим “етничким” и “регионалним” деобама.
Душан Тубић: Англосаксонци - Британија и САД у походу на свет (II)
22 септембар 2013 Душан Тубић
Ел. пошта
Штампа
PDF
I светски рат
Треба се запитати, а и мора, како је дошло до I светског рата баш када је дошло до економског успона Русије и Немачке и да ли је случајност да ратови избијају када они (Енглези) губе економску доминацију, стратешку позицију. Русија и Немачка су ојачале у сваком погледу пред први светски рат. Руси су пред Први светски рат направили пругу Петроград – Владивосток а Немци хтели да праве пругу Берлин – Багдад, иако је изгледало да је Британија ближе Немачкој дошло је до зближавања ставова са Француском. Француска је одгурнута од стране Енглеза према Русији да са њом прави савез – Антанту. У то време Енглези су глумили да су ближи Немцима, а знали су да праве рат јер су Алзас и Лорен камен спотицања Немаца и Француза. Русија је увучена у игру преко Србије јер је то био најсигурнији пут да се Руси и Немци нађу на непријатељској страни, а тиме и да се после рата одржи доминација англосаксонског фактора.
Пред Први светски рат ми смо били измучени, изнурени балканским ратовима а Немци су журили да се споје са Турском не би ли је увукли у рат, да спрече Русе да загосподаре мореузима, а потом да изврше продор на Суец. Ми смо им се супротставили на Церу и колубари (Аустро-Угарској немачком савезнику) а те битке су послужиле Енглезима да учврсте позиције у Медитерану. Међутим Србија уместо захвалности за оно што је урадила добила је само уцене од својих савезника предвођених Британијом. У покушају стварања балканског савеза, који би био брана бечком ћесару и рајху да продру на Босфор и Дарданеле, Енглези су тражили, готово ултимативно, попуштања Србије пред Бугарском, и предају Македоније заузврат обећавајући Босну после рата.
Уопштено став њихов је незабележен у историји ратовања. Бугарима као неутралним, па и када су били на непријатељској страни често је нуђено више него Србима као савезницима. О томе пише и академик Живојиновић. И када је било евидентно да ће Бугари приступити централним силама наши савезници нам нису дали да извршимо превентивни напад на Бугарску, да би обезбедили несметан пролаз Моравско-Вардарском долином чиме је фронт битан и за њих доведен у питање. Предлагали су нам и капитулацију, ко год мисли да би боље прошли, грдно се вара јер имали су „ОНИ“ сценарио и за такав случај .
Уопштено говорећи тада, за време првог светског рата, лицемерство Енглеза спрам Србе је незапамћено у историји савезништава и борбе држава против заједничког непријатеља. У неким тренутцима је испадало као да непријатељи, немачки генарал Макензен и енглески министар војни Кичинер, координишу акције. Кичинер нам је предлагао да се повлачимо северном страном фронта, да нам Бугари зађу за леђа и униште нас, што је била и намера Мекензена. Затим је познато да не само што нам нису послали бродове, већ нам нису дали ни шаторе, лекове, храну. И тек на ултиматум руског цара Николаја, да ће направити сепаратни мир са Немцима, савезници су попустили, али су „ОНИ“ сами најмање помогли. Колико је војника и народа страдало док није стигла помоћ, не зна се тачно, али број се мери десетинама хиљада. А само у мочвари Војуше одиграо се прави пакао и страдање 20.000 српских регрута, ненаоружаних, голобрадих којима ти тзв. савезници нису дали пролаз. Слично се одиграло и на крају II светског рата код Фоче на јами Понор. Опет страдање голобрадих, ненаоружаних тек мобилисаних младића и то од стране комуниста.
Коначно кад се српска војска опоравила, Енглези су тражили да краљ Александар трансформише армију у 5, 6 дивизија и да их све пошаљу на западни фронт (Марну, Верден) где би били топовска храна. Кад је Краљ Александар то одбио, они су буквано побеснели (Д. Живојиновић), нису нам дали ни помоћ, ни кредит за наоружање, муницију, храну условљавали су нам то да после рата учинимо територијалне уступке Бугарима у Македонији. Не делује ли сулудо да од „савезника“ траже да учини територијалне уступке „непријатељу“.
Оно што остаје загонетно је питање да ли су Русија и Немачка могле једном оштроумнијом политиком и приступом да спрече међусобни сукоб чиме би своје империје сачували, док би британску видно ослабили после рата. Но, савез Русије и Немачке је увек био ноћна мора Британаца те су све чинили како би ова два моћна народа завадили . Морам констатовати да су то често и успевали а то се рефлектовали и кроз страдање Срба јер је оно било омогућено конфронтацијом Руса и Немаца.
Начело „Divide et Impera“, довели су до савршенства.
Постоји и арапска пословица „кад видиш две рибе на дну океана да се сваћају, знај да је Енглез у близини“.
Стварање Југословенске државе
Британски однос према Србима је чини ми се био посебно окрутан, безобзиран, и чак на неки начин геноцидан, јер су увек прикривено радили на нестанку српског народа. То се рефлектовало како у политици Краљевине Србије тако још више када су Срби несрећно почели да стреме заједничкој држави Јужних Словена и стварању југословенске државне заједнице. Јер када се завршио рат, и када је српска војска изашла из свих невоља као победник спремала се највећа препрека. Борба за нову државу, а ту нас је чекао британски притисак и њихове игре на које нисмо навикли.
Наиме Велика Британија је дуго, све до пред крај рата радила на томе да одржи, обновљену Аустро-Угарску монархију. Међутим Вилсонових четрнаест тачка су практично били смртни ударац за Беч, оне су означиле нову политику савезника која се базирала на могућности самоопредељења народа, што су хтели и народи бивше Југославије да искористе. Хрвати су помислили да у новонасталој ситуацији могу да игноришу Крфску декларацију и све споразуме који су потписани од стране Југословенског клуба и српске краљевске владе. Тако су на наговор Енглеза припадници Југословенски одбор из Лондона ( Трумбић, Супило, Мештровић ) после Крфске притиска извршили притисак на Пашића што се завршило доношењем Женевске декларације, којом су издејствовали непризнавање монархије Карађорђевића, а то тело постаје легитиман заступник свих јужнословенских народа са простора монархије и равноправан чинилац у преговорима са владом Србије. Декларација је наравно пала, оспорили су је и краљ и савезници. Изгледа да желело се добити у времену да би се створила мини Југославија од територија пропале монархије са центром у Загребу, чему су деценијски тежили Хрвати, али и Енглези, још од Штросмајера.
Међутим опште расуло у пропалој монархији, претња од анархизма те појава револуционарних комунистичких елемента принудила их је на покушај договора са Србијом. Тако је Народно веће у Загребу, као једно од новонасталих вјећа у целој монархији, састављено од Срба и Хрвата у којем је можда кључну улогу играо Светозара Прибићевића, прогласило отцепљење од Аустро-Угарске и тражило од краља Александра да одлучи о стварању нове државе. У духу српских ратних циљева, али без прецизније формулације како ће изгледати та држава, Краљ је 01.12.1918. примио 23 делегата народног вјећа из Загреба и прогласио уједињење и стварање нове државе – Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.
Тешко да су оправдане спекулације да је краљ могао тада да створи Велику Србију. Да је инсистирао тада и да је дошло до разграничења питање је где би ишле границе. И поред угледа краљевине Србије, и поред великих заслуга њене војске тешко да би англосаксонски фактор дозволио образовање велике српске државе. Русија је бољшевичком револуцијом избачена ван строја док су карту Европе кројиле Француска и Британија. Југославија је образована као нека врста компромиса ове две силе, с тим што је Британија прихватила ову творевину због констелације снага у њој, а где је православних Срба било мање од пола у односу на остале народе. Ово је био фактор нестабилности новонастале државе, што су Енглези користили подржавајући хрватске претензије, те су могли државу усмеравати у правцу који њима одговара.
Наставиће се...
Ово је део из нове књиге Душана Тубића која је у припреми.
1991. Француски аналитичар Жерар Бодсон је оптужио Европску унију да је себи одредила улогу извршиоца поделе “наследства” титовог антисрпског територијалног уређаја. Од свих оставштина комунизма Запад се свим силама залагао за очување авнојевских граница и статуса српских аутономних провинција. Подсетимо само да су у Декларацији о Југославији Европске заједнице све федералне јединице позване да се до 23 децембра 1991. изјасне да ли “желе да буду признате као независне државе”. ЕЗ је поступила са циљем да доведе процес дезинтеграције до крајње тачке и да онемогући опстанак шире државне заједнице сакупљене око Србије. Познато је да се много обећавало и претило колебљивим Изетбеговићу и Момиру Булатовићу како би се коначно одлучили за сецесију њихових република.
О повезаности операција деструкције Југославије и Совјетског Савеза убедљиво говори чињеница да је у истом пакету са “Декларацијом о Југославији” усвојена и “Декларација о руководећим начелима у погледу признања нових држава у Источној Европи и СССР”. Офанзиву на територијални интегритет Совјетског Савеза је предузела Америка 6. фебруара 1991, када је гуру америчке спољне политике Збињев Бжежински позвао америчку администрацију да успостави специјалне односе са неруским републикама Совјетског Савеза.
На метафорични значај Србије у вези са Русијом указује знаменита теза Бжежинског, изложена у листу „Украинске слово“ 1993 године, према којој појава независне Украјине узрокује крај империјалне Русије: “Сламајући империјалну Русију, Украјина је створила могућност за саму Русију да – као држава и нација – постане коначно демократска европска земља“. У истом духу је његов најревноснији ђак и следбеник Јануш Бугајски, иначе директор источноевропског програма у Центру за стратешке и интернационалне студије у Вашингтону, осудио све покушаје очувања Државне Заједнице Србије и Црне Горе под изговором да “подсећају на руске неоимперијалистичке позиције спрам независне Украјине” и да Србија једино може постати “нормална и демократска” ако прекине све државне везе са Црном Гором. Изговор је исти: државно јединство руског и српског народа се тумачи као облик империјализма.
ИЗГРАДЊА НОВИХ НАЦИЈА
Служећи се рецептима Бењамина Калаја, управника аустро-угарског окупационог режима у Босни и Херцеговини с краја 19. века, и дограђујући их титовим идеолошким темељима, Запад се трудио да доврши процес изградње јужнословенских синтетичних нација, као што су македонска, бошњачка, црногорска, косоварска, “санџаклијска”. Неоспорно да је један од главних повода за уплитање Америке у југословенске ратове био производња нација са исфабрикованим идентитетом, на шта указује изјава утицајног америчког сенатора Џозефа Бајдена (Biden): “Да ли то значи да ми интервенишемо на Балкану делимично како би помогли у изградњи нација? Сигурно !” (Le Monde, 31. јануар 2001)
После успешног сабијања Србије у уже авнојевске границе, на ред је дошла друга фаза разбијања српског националног простора пошто је, како је објаснио Џорџ Сорош у „Вол Стрит Џурналу“, “посао (је) недовршен” (unfinished job). Дезинтеграција Југославије није окончан процес с обзиром да остају многи нерешени проблеми као што су статус Црне Горе, Косова и Војводине, који су, према речима америчког подсекретара за европске послове Николаса Бернса (Burns), задњи делићи балканске слагалице.
Извршена је 1999. агресија на СРЈ са намером да се створе повољни услови за сецесију Косова и Метохије и да се подстакне црногорски сепаратизам. Револуционарни преврат 5. октобра 2000. је улио западним спонзорима „отпораша“ велике наде да ће њихови штићеници извршити федерализацију Србије и створити од ње неки нови вид „титоленда“. Западни “пријатељи” су упозоравали да ће Србија лакше ући у ЕУ као федерална и децентрализована држава, препоручивали су Србији “територијалну дијету” као лек против тобожње “грандоманије”.
Пошто планови федерализације нису уродили плодом ЕУ се поново ухватила штапа и позвала Србију резолуцијом Европског парламента (2005) да врати повластице октроисане Војводини конституцијом из 1974. године. Том приликом је изасланик представника ЕУ за спољну политику, Штефан Лене (Laisne) објаснио де је “питање националне и територијалне организације Србије једно од великих отворених питања, тако да ће питање аутономије Војводине бити у средишту интересовања, нарочито ако дође до разлаза са Црном Гором“.
Од Србије се дакле тражи да поштује устав преминуле државне творевине (СФРЈ). Приметимо да је у резолуцији Војводина дефинисана као “мултиетничка провинција”, у којој “етнички Срби” врше насиље над “етничким Мађарима”. С обзиром да се појам “етнија” односи на мале заједнице разбацане на државној територији већинске нације, уочљив је перфидни инструментални карактер таквих одредница, које служе поништавању грађанског карактера конституционалног поретка Србије и поделе на већинско и мањинско становништво.
ПОДСТИЦАЊЕ МАЊИНА
За Бжежинског и остале стратеге колонизације словенског истока Југославија је требало да послужи као експериментално подручје и геополитичка метафора много крупнијих игара са Русијом. Пошто се на Србију гледало из западне перспективе као на “Русију у малом”, разумљиви су покушаји примене на руски државни простор добро уходаних механизама подстицања мањинских, “етничких” и регионалних сепаратизама. Амерички државни секретар Џејмс Бејкер (Baker) је недвосмислено изложио у Лисабону 24. маја 1992. крајње намере његове земље према Русији: “Оно што желимо да досегнемо су независне државе не само Русије и унутар ње, не само Москве и Санкт Петерсбурга него Урала, Сибира и Далеког Истока”
Бжежински није дакле изнео лични став, него званични када је написао у свом магнум опусу да је пожељна “отворенија руска конфедерација” састављена од “Русије до Урала, Сибирске републике и далекоисточне Републике”, чије би “империјалистичке тежње биле мање изражене”. Надвојвода Фон Хабзбург оправдава распарчавање Русије по меридијанима како би се пресекле руске трансконтиненталне саобраћајнице, од којих је стрепео Мекиндер, под изговором неизбежне “деколонизације”: “Москва би требала да схвати да је у нашим временима деколонизације немогуће одржати ситуацију између Урала и Пацифика таквом каква је у овом часу. Неке нације више не толеришу руски систем и тражиће кад-тад своје самоопредељење”
Непосредна западна економска помоћ локалним властима и НВО северноисточних области и региона Русије, као посредно средство за изазивање центрифугалних покрета, препоручују се у извештају радне групе Савета за спољне односе, којом је – насловљеном као “Америчка политика према североисточној Европи” – председавао 1999. незаобилазни Бжежински. Према том документу, та врста стратегије требало би да буде примењена на прибалтичке регије Русије (Мурманск, Санкт Петерсбург, Новгород, Калињинград). Примећује се да, “како централна власт слаби, регије ће постати све важније. Наиме, неке регије већ су почеле да развијају личну спољну и економску политику.” Аутори не таје да би развитак економских веза са Западом и надграничне сарадње са земљама прибалтичког региона могли да подстакну аутономистичке и сепаратистичке тежње, што изазива зебње Русије. Саветују се опрез и препуштање тих послова ЕУ како се Русији не би учинило да Сједињене Државе траже да подстичу сепаратизме. Италијански геополитички часопис „Лимес“ без околишања је објаснио те “опасне игре” као покушај да се “најзападнија зона Русије ‘приближи’ Европској Унији како би се одвојила од остатка земље“.
Спонзорисање тероризма представља значајан састојак стратегије етноинжењеринга, намењене сламању српског и руског националног простора. Пракса употребе терориста у тајним акцијама датира од краја 40-их година прошлог века, када су западне обавештајне службе регрутовале и обучавале диверзантске групе крижара, албанских и украјинских националиста које су слале у унутрашњост “непријатељских” земаља. У данашње време основана су на Западу безбројна удружења и организације задужене за пружање подршке чеченским и шиптарским “борцима за слободу”.
Једна таква организација је Амерички Одбор за мир у Чеченији (American Committee for Peace in Chechnia) на челу са Бжежинским и Александром Хејгом (Haig), чија искуства у таквим врстама работа датирају још од времена када су регрутовали и наоружавали афганистанске џихадисте за рат против Руса. Одбор, који је основала Фридом хаус (Freedom House), привладина пропагандна радионица, издржава фантомску чеченску “Владу у егзилу” са седиштем у Лондону и Вашингтону. О терористичко-сепаратистичкој природи тобожње “владе” говори чињеница да је њен “вицеминистар” исламистички вођа Шамил Басајев, мозак терористичког подухвата у месту Беслан, окончаног масакром 186 деце.
ЗАКЉУЧАК И ОПОМЕНА
Овај кратак преглед деструктивних стратегија англо-саксонског и западноевропског света спрам руског и српског национално-државног простора је састављен са скромном намером да докаже постојање “хроничне” спреге између терористичко-сепаратистичких и центрифугалних појава на тим просторима и западних геополитичких интереса. Потребно је једном заувек разумети да западна политика није импровизованог и реактивног карактера, него је заснована на стратешкој планификацији усклађеној са дугорочним интересима и глобалистичким тежњама. С обзиром да ће Србија увек бити “много велика” за западне “партнере”, српски државни апарат би требало да се угледа на руски и да се побрине о предузимању делотворних контрамера за неутралисање даљих западних иницијатива усмерених ка новим “етничким” и “регионалним” деобама.
Душан Тубић: Англосаксонци - Британија и САД у походу на свет (II)
22 септембар 2013 Душан Тубић
Ел. пошта
Штампа
I светски рат
Треба се запитати, а и мора, како је дошло до I светског рата баш када је дошло до економског успона Русије и Немачке и да ли је случајност да ратови избијају када они (Енглези) губе економску доминацију, стратешку позицију. Русија и Немачка су ојачале у сваком погледу пред први светски рат. Руси су пред Први светски рат направили пругу Петроград – Владивосток а Немци хтели да праве пругу Берлин – Багдад, иако је изгледало да је Британија ближе Немачкој дошло је до зближавања ставова са Француском. Француска је одгурнута од стране Енглеза према Русији да са њом прави савез – Антанту. У то време Енглези су глумили да су ближи Немцима, а знали су да праве рат јер су Алзас и Лорен камен спотицања Немаца и Француза. Русија је увучена у игру преко Србије јер је то био најсигурнији пут да се Руси и Немци нађу на непријатељској страни, а тиме и да се после рата одржи доминација англосаксонског фактора.
Пред Први светски рат ми смо били измучени, изнурени балканским ратовима а Немци су журили да се споје са Турском не би ли је увукли у рат, да спрече Русе да загосподаре мореузима, а потом да изврше продор на Суец. Ми смо им се супротставили на Церу и колубари (Аустро-Угарској немачком савезнику) а те битке су послужиле Енглезима да учврсте позиције у Медитерану. Међутим Србија уместо захвалности за оно што је урадила добила је само уцене од својих савезника предвођених Британијом. У покушају стварања балканског савеза, који би био брана бечком ћесару и рајху да продру на Босфор и Дарданеле, Енглези су тражили, готово ултимативно, попуштања Србије пред Бугарском, и предају Македоније заузврат обећавајући Босну после рата.
Уопштено став њихов је незабележен у историји ратовања. Бугарима као неутралним, па и када су били на непријатељској страни често је нуђено више него Србима као савезницима. О томе пише и академик Живојиновић. И када је било евидентно да ће Бугари приступити централним силама наши савезници нам нису дали да извршимо превентивни напад на Бугарску, да би обезбедили несметан пролаз Моравско-Вардарском долином чиме је фронт битан и за њих доведен у питање. Предлагали су нам и капитулацију, ко год мисли да би боље прошли, грдно се вара јер имали су „ОНИ“ сценарио и за такав случај .
Уопштено говорећи тада, за време првог светског рата, лицемерство Енглеза спрам Србе је незапамћено у историји савезништава и борбе држава против заједничког непријатеља. У неким тренутцима је испадало као да непријатељи, немачки генарал Макензен и енглески министар војни Кичинер, координишу акције. Кичинер нам је предлагао да се повлачимо северном страном фронта, да нам Бугари зађу за леђа и униште нас, што је била и намера Мекензена. Затим је познато да не само што нам нису послали бродове, већ нам нису дали ни шаторе, лекове, храну. И тек на ултиматум руског цара Николаја, да ће направити сепаратни мир са Немцима, савезници су попустили, али су „ОНИ“ сами најмање помогли. Колико је војника и народа страдало док није стигла помоћ, не зна се тачно, али број се мери десетинама хиљада. А само у мочвари Војуше одиграо се прави пакао и страдање 20.000 српских регрута, ненаоружаних, голобрадих којима ти тзв. савезници нису дали пролаз. Слично се одиграло и на крају II светског рата код Фоче на јами Понор. Опет страдање голобрадих, ненаоружаних тек мобилисаних младића и то од стране комуниста.
Коначно кад се српска војска опоравила, Енглези су тражили да краљ Александар трансформише армију у 5, 6 дивизија и да их све пошаљу на западни фронт (Марну, Верден) где би били топовска храна. Кад је Краљ Александар то одбио, они су буквано побеснели (Д. Живојиновић), нису нам дали ни помоћ, ни кредит за наоружање, муницију, храну условљавали су нам то да после рата учинимо територијалне уступке Бугарима у Македонији. Не делује ли сулудо да од „савезника“ траже да учини територијалне уступке „непријатељу“.
Оно што остаје загонетно је питање да ли су Русија и Немачка могле једном оштроумнијом политиком и приступом да спрече међусобни сукоб чиме би своје империје сачували, док би британску видно ослабили после рата. Но, савез Русије и Немачке је увек био ноћна мора Британаца те су све чинили како би ова два моћна народа завадили . Морам констатовати да су то често и успевали а то се рефлектовали и кроз страдање Срба јер је оно било омогућено конфронтацијом Руса и Немаца.
Начело „Divide et Impera“, довели су до савршенства.
Постоји и арапска пословица „кад видиш две рибе на дну океана да се сваћају, знај да је Енглез у близини“.
Стварање Југословенске државе
Британски однос према Србима је чини ми се био посебно окрутан, безобзиран, и чак на неки начин геноцидан, јер су увек прикривено радили на нестанку српског народа. То се рефлектовало како у политици Краљевине Србије тако још више када су Срби несрећно почели да стреме заједничкој држави Јужних Словена и стварању југословенске државне заједнице. Јер када се завршио рат, и када је српска војска изашла из свих невоља као победник спремала се највећа препрека. Борба за нову државу, а ту нас је чекао британски притисак и њихове игре на које нисмо навикли.
Наиме Велика Британија је дуго, све до пред крај рата радила на томе да одржи, обновљену Аустро-Угарску монархију. Међутим Вилсонових четрнаест тачка су практично били смртни ударац за Беч, оне су означиле нову политику савезника која се базирала на могућности самоопредељења народа, што су хтели и народи бивше Југославије да искористе. Хрвати су помислили да у новонасталој ситуацији могу да игноришу Крфску декларацију и све споразуме који су потписани од стране Југословенског клуба и српске краљевске владе. Тако су на наговор Енглеза припадници Југословенски одбор из Лондона ( Трумбић, Супило, Мештровић ) после Крфске притиска извршили притисак на Пашића што се завршило доношењем Женевске декларације, којом су издејствовали непризнавање монархије Карађорђевића, а то тело постаје легитиман заступник свих јужнословенских народа са простора монархије и равноправан чинилац у преговорима са владом Србије. Декларација је наравно пала, оспорили су је и краљ и савезници. Изгледа да желело се добити у времену да би се створила мини Југославија од територија пропале монархије са центром у Загребу, чему су деценијски тежили Хрвати, али и Енглези, још од Штросмајера.
Међутим опште расуло у пропалој монархији, претња од анархизма те појава револуционарних комунистичких елемента принудила их је на покушај договора са Србијом. Тако је Народно веће у Загребу, као једно од новонасталих вјећа у целој монархији, састављено од Срба и Хрвата у којем је можда кључну улогу играо Светозара Прибићевића, прогласило отцепљење од Аустро-Угарске и тражило од краља Александра да одлучи о стварању нове државе. У духу српских ратних циљева, али без прецизније формулације како ће изгледати та држава, Краљ је 01.12.1918. примио 23 делегата народног вјећа из Загреба и прогласио уједињење и стварање нове државе – Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.
Тешко да су оправдане спекулације да је краљ могао тада да створи Велику Србију. Да је инсистирао тада и да је дошло до разграничења питање је где би ишле границе. И поред угледа краљевине Србије, и поред великих заслуга њене војске тешко да би англосаксонски фактор дозволио образовање велике српске државе. Русија је бољшевичком револуцијом избачена ван строја док су карту Европе кројиле Француска и Британија. Југославија је образована као нека врста компромиса ове две силе, с тим што је Британија прихватила ову творевину због констелације снага у њој, а где је православних Срба било мање од пола у односу на остале народе. Ово је био фактор нестабилности новонастале државе, што су Енглези користили подржавајући хрватске претензије, те су могли државу усмеравати у правцу који њима одговара.
Наставиће се...
Ово је део из нове књиге Душана Тубића која је у припреми.