03-11-2014, 01:17 PM
У мемоарима Милована Ђиласа "Револцуционарни рат" на странама 42/45 занимљиво:
"На некој од малих станица око Билеће у воз је ушла група бегунаца- српских сељака. У почетку су били мучаљиви и унезверени, али су се, приметивши да у возу нема никаквих власти, убрзо раскравили.Бежали су испред усташког терора и наводили села и братства које су усташе масакрирали...Плавкаст, збојит сељак
тридесетих година, расцопане јагодице и кудраве косе улепљене окорелом крвљу, узбуђено или присебно је причао: усташе су изненада опколиле њихово село, потерали све- домаћине и њихове жене,старо и младо и побили их маљевима над јамом - таквих камених јама има свукуд по карстним пределима. Сељак је успео да се над самом јамом истрне из уза и, мада је добио ударац маљем у јагодицу, стркнуо у жбуњаст камењар.
Рањени сељак се јадао:"Убијају све живо,све српско!Као марву-маљем у главу, па у јаму...Највише има "Турака" међу њима - дошло њихово, хоће да затру несрећни српски народ...
То је за мене била нова прича. Касније , током ратних покрета , чућу је много пута и скоро увек исту: изненађено село, повезани мушкарци, сви побијени и
побацани у јаму...
Верским и идеолошким убицама није ни потребна машта, него ефикасност : у томе је сва страва и - за жртве - "олакшање". Али нисам био запањен колико је - по мојим представама и схватањима - требало да будем.
Била ми је већ добро позната "усташка" идеологија -мешавина примитивног хрватског национализма са савременим фашистичким тоталитаризмом. Познавао сам из затвора и многе истакнуте усташе. Пратио сам усташку еволуцију - од државноправности и милитантног сепаратитзма к фашизму и тоталном антисрпству. Већ су допирали до ЦК у Београду, па и до мене, гласови о прогонима Срба у Хрватској, а биле су се појавиле и прве, бројне скупине бегунаца. Знали смо за преке покретне судове и Павелићеве "законе" у којима није било много чланова, али су сви декретирали смртну казну. Али моја незапањеност је потицала из атмосфере - из супростављених група и односа међу њима, из поплаве пропаганде, програма и краваих догађаја. А свакако и
из личног искуства- из оног што сам доживое и хтео, оног што су ми бранили
и због чега су ме вребали.
Али други - тај прости, махом сељачки свет, били су запањени још мање.
Не би се могло рећи ни да су били много огорчени: наишла је нека несрећа, страшна јер је људска, али можда баш због тога и одољива...Била је ту још једна танушна, тамнопута, варошки одевена девојка - свакако из неког градића:
она је резигнирано причала како су усташе покупиле најугледније Србе - трговце,попове и чиновнике, после 2-3 дана их стрпали у камион и одвели тобож у Мостар, а уствари побили и побаци у јаму, већ се зна кад и где. Срби преостали у градићу - махом жене и деца, чекали су беспомоћно сличну судбину. Као и други и та девојка је бежала код неког рођака у Црну Гору или
једноставно у Ц. Гору. Али девојка није пресрећна што је умакла - мирно би пренела и ишчекивање усташког маља или каме : смрт је, наједном ушла у свакодневицу , постала неизбежност као и ваздух и тло...
Па добро- обратио сам се рањеном сељаку - што се не браните ? - А ко да се брани ? - вајкао се сељак - Нико се није ни надао! Мислимо: држава, неће зар тако на народ...Немамо оружја, препуштени себи као марва. А прича се да су Невесињци и помлатили грдне усташе ( "Јунски устанак" - прим. Борка Радовића ).
Људи су улазили и излазили на станицама...Али причање о усташким покољима љима се настављало- дакако с новим појединостима...Можда сам тек тада, незазорно, увиђао значај поверене ми мисије и властите улоге. Мо-
жда сам уочавао необични, мада жељени спој својих идеја и судбине народа - спој не против буржоазије и њене власти, него противу насилника којима је убијање "туђих" , убијање недужних , потврда "идеје" , ако не и једини стварни циљ.Но било ми је...јасно, да ми комунисти са својом борбом можемо једино користити овом народу,над којим је већ вршен покољ, дакако не не због његове кривице :o него због суманутих амбиција отпадака друштва и отпадника властитог народа.
Нисам због тога ни горд ни срећан , него: тако јеи друкчије не би ни могло да буде.
Већ смо се примицали Никшићу кад се у нашем вагону обрео др Војо Ђукановић, којега сам површно познавао из сусрета са левим студентима, мада нисам зано поуздано и да ли члан Партије...др Ђукановић ми је причао више-мање исту причу рањеног сељака.Али он је знао нешто више: читава села су у збеговима.
А шта радите ви, ви напредни људи, антифашисти, комунисти ? -упитао сам га. А он: Ми помажемо колико можемо.Ето, ја сам организовао санитетску службу...Добро-то! Али,борите ли се организујете ли нападе? Др Ђукановић ме погледа са радозналом зачуђеношћу: Је ли то став ? Је ли то директива ? Да! Треба почети одмах! -Размисливши он је приметио : код њих у Херцеговини, доста је је неразвијен полит. рад...Организације скоро и нема.Појединци.- То није пресудно, сада! - рекао сам -Треба почети с мањим групама: организација, војска ствараће се,сада,у оружаној борби..."
"На некој од малих станица око Билеће у воз је ушла група бегунаца- српских сељака. У почетку су били мучаљиви и унезверени, али су се, приметивши да у возу нема никаквих власти, убрзо раскравили.Бежали су испред усташког терора и наводили села и братства које су усташе масакрирали...Плавкаст, збојит сељак
тридесетих година, расцопане јагодице и кудраве косе улепљене окорелом крвљу, узбуђено или присебно је причао: усташе су изненада опколиле њихово село, потерали све- домаћине и њихове жене,старо и младо и побили их маљевима над јамом - таквих камених јама има свукуд по карстним пределима. Сељак је успео да се над самом јамом истрне из уза и, мада је добио ударац маљем у јагодицу, стркнуо у жбуњаст камењар.
Рањени сељак се јадао:"Убијају све живо,све српско!Као марву-маљем у главу, па у јаму...Највише има "Турака" међу њима - дошло њихово, хоће да затру несрећни српски народ...
То је за мене била нова прича. Касније , током ратних покрета , чућу је много пута и скоро увек исту: изненађено село, повезани мушкарци, сви побијени и
побацани у јаму...
Верским и идеолошким убицама није ни потребна машта, него ефикасност : у томе је сва страва и - за жртве - "олакшање". Али нисам био запањен колико је - по мојим представама и схватањима - требало да будем.
Била ми је већ добро позната "усташка" идеологија -мешавина примитивног хрватског национализма са савременим фашистичким тоталитаризмом. Познавао сам из затвора и многе истакнуте усташе. Пратио сам усташку еволуцију - од државноправности и милитантног сепаратитзма к фашизму и тоталном антисрпству. Већ су допирали до ЦК у Београду, па и до мене, гласови о прогонима Срба у Хрватској, а биле су се појавиле и прве, бројне скупине бегунаца. Знали смо за преке покретне судове и Павелићеве "законе" у којима није било много чланова, али су сви декретирали смртну казну. Али моја незапањеност је потицала из атмосфере - из супростављених група и односа међу њима, из поплаве пропаганде, програма и краваих догађаја. А свакако и
из личног искуства- из оног што сам доживое и хтео, оног што су ми бранили
и због чега су ме вребали.
Али други - тај прости, махом сељачки свет, били су запањени још мање.
Не би се могло рећи ни да су били много огорчени: наишла је нека несрећа, страшна јер је људска, али можда баш због тога и одољива...Била је ту још једна танушна, тамнопута, варошки одевена девојка - свакако из неког градића:
она је резигнирано причала како су усташе покупиле најугледније Србе - трговце,попове и чиновнике, после 2-3 дана их стрпали у камион и одвели тобож у Мостар, а уствари побили и побаци у јаму, већ се зна кад и где. Срби преостали у градићу - махом жене и деца, чекали су беспомоћно сличну судбину. Као и други и та девојка је бежала код неког рођака у Црну Гору или
једноставно у Ц. Гору. Али девојка није пресрећна што је умакла - мирно би пренела и ишчекивање усташког маља или каме : смрт је, наједном ушла у свакодневицу , постала неизбежност као и ваздух и тло...
Па добро- обратио сам се рањеном сељаку - што се не браните ? - А ко да се брани ? - вајкао се сељак - Нико се није ни надао! Мислимо: држава, неће зар тако на народ...Немамо оружја, препуштени себи као марва. А прича се да су Невесињци и помлатили грдне усташе ( "Јунски устанак" - прим. Борка Радовића ).
Људи су улазили и излазили на станицама...Али причање о усташким покољима љима се настављало- дакако с новим појединостима...Можда сам тек тада, незазорно, увиђао значај поверене ми мисије и властите улоге. Мо-
жда сам уочавао необични, мада жељени спој својих идеја и судбине народа - спој не против буржоазије и њене власти, него противу насилника којима је убијање "туђих" , убијање недужних , потврда "идеје" , ако не и једини стварни циљ.Но било ми је...јасно, да ми комунисти са својом борбом можемо једино користити овом народу,над којим је већ вршен покољ, дакако не не због његове кривице :o него због суманутих амбиција отпадака друштва и отпадника властитог народа.
Нисам због тога ни горд ни срећан , него: тако јеи друкчије не би ни могло да буде.
Већ смо се примицали Никшићу кад се у нашем вагону обрео др Војо Ђукановић, којега сам површно познавао из сусрета са левим студентима, мада нисам зано поуздано и да ли члан Партије...др Ђукановић ми је причао више-мање исту причу рањеног сељака.Али он је знао нешто више: читава села су у збеговима.
А шта радите ви, ви напредни људи, антифашисти, комунисти ? -упитао сам га. А он: Ми помажемо колико можемо.Ето, ја сам организовао санитетску службу...Добро-то! Али,борите ли се организујете ли нападе? Др Ђукановић ме погледа са радозналом зачуђеношћу: Је ли то став ? Је ли то директива ? Да! Треба почети одмах! -Размисливши он је приметио : код њих у Херцеговини, доста је је неразвијен полит. рад...Организације скоро и нема.Појединци.- То није пресудно, сада! - рекао сам -Треба почети с мањим групама: организација, војска ствараће се,сада,у оружаној борби..."