09-11-2014, 06:41 AM
Политика британије према нама је константна већ 200+ година.
Размишљајући о скоријим дешавањима,оним од пре 10 и 20 година, сазнавајући о њиховој улози у 27ом марту и целокупној политици тог времена и пре, и после др.св. рата, учећи тј. читајући о њихом обевештајном и дипломатском раду из времена првог светског као и о оном с почетка прошлог и претпрошлог века почео сам да се питам да ли сам луд, тј да ли је сам се ја истриповао,можда је то још један умишљај срба,или нам они стварно не дају да живимо све време.
Све сумње су ми се распршиле пре неки дан кад сам узео да читам неку књигу са сајма што сам пазарио, збирка чланака и записа достојевског о србији и русији 19ог века.после 10ак страна сам бацио књигу бесан кад сам добио коначну потврду са високог места као што је место на којем седи Достојевски, на начин како он зна да ти објасни нешто, да нам они кроје судбину још од Карађорђа,а све то кроз призму овога што је написао Феликс.
Ми јесмо за њих мали руси и увек ћемо то бити,и њихови интереси никада се неће поклапати са нашим.чак и онда кад нам се учини да се поклапају, у ствари нам се само чини јер то нису наши интереси него ћемо засигурно најебати.
Није то ништа лично,нисмо ми ништа претерано специјални(јесмо мало специјални),једноставно они увек хоће нешто што нама не иде на корист, и увек ће се такмичити са русима што је нормално,а нама су интереси често слични руским тако да ћемо увек патити што смо ''мали руси'', ал чух скоро једну занимљиву доскочицу на ту констатацију, да ако смо ми мали руси, онда су руси велики срби.А нама као именом великим и бројем малим остаје само да се надамо да је та доскочица истинита.Мислим да смо у историјском тренутку када стварно не можемо сами да изронимо из гована,ал опет можда је то мислила и свака генерација пре наше, а можда је баш та мисао и проблем.не знам.
А то шта би било кад би било нема смисла нагађати.заборавих ко је рекао, а рекао је лепо да: "немамо ништа од историје која се није догодила".Иако ми пола живота прође у романсираним мислима о историји која се није догодила био је у праву.
Него, на америку и британију гледам мање више исто.На очитим примерима видимо да је америка била блажа према нама(нисмо у њиховом дворишту), што се види на примерима другог светског рата,самог почетка 90их,и поготово бомбардовања 99е.али...
Однос америке и енглеске ми је накако као однос детета које је остало без родитеља са својом матором злом тетком коју на крају ипак мора да послуша, ма колико био јачи од ње јер му је то једина крв коју има.
Матора џангризава тетка британија има много болести, једна од тих болести је на жалост србија, а америка ће јој увек трчати по лек и хтела не хтела, и због ње, и због себе сипати из својих авиона и амбасада ''лекове'' по болестима.А ми смо једна упорна болест, један досадни канцер који ће хтео не хтео увек расти под утицајем русије,а то ће им бити довољан подсетник да нас никад не пусте да растемо.
И једносавно је тако.Трули запад никад неће пропасти као што се ни сунце истока никад неће угасити ал никад неће огријати скроз.А ми, ми морамо већ једном да научимо да пливамо у овој трулежи запада и сумраку истока, што нам је успело можда који пут за целу историју.а то ће нам успети само на један начин, ал такви смо да се нас тројица било којих не би могли договорити који је то начин, а камоли сви заједно.И то је једини проблем, када би њега превазишли никакви утицаји великих сила,интереси не би нам могли ништа, а камоли шиптари или хрвати о којима је реч овде, чисто да останем на теми.
Размишљајући о скоријим дешавањима,оним од пре 10 и 20 година, сазнавајући о њиховој улози у 27ом марту и целокупној политици тог времена и пре, и после др.св. рата, учећи тј. читајући о њихом обевештајном и дипломатском раду из времена првог светског као и о оном с почетка прошлог и претпрошлог века почео сам да се питам да ли сам луд, тј да ли је сам се ја истриповао,можда је то још један умишљај срба,или нам они стварно не дају да живимо све време.
Све сумње су ми се распршиле пре неки дан кад сам узео да читам неку књигу са сајма што сам пазарио, збирка чланака и записа достојевског о србији и русији 19ог века.после 10ак страна сам бацио књигу бесан кад сам добио коначну потврду са високог места као што је место на којем седи Достојевски, на начин како он зна да ти објасни нешто, да нам они кроје судбину још од Карађорђа,а све то кроз призму овога што је написао Феликс.
Ми јесмо за њих мали руси и увек ћемо то бити,и њихови интереси никада се неће поклапати са нашим.чак и онда кад нам се учини да се поклапају, у ствари нам се само чини јер то нису наши интереси него ћемо засигурно најебати.
Није то ништа лично,нисмо ми ништа претерано специјални(јесмо мало специјални),једноставно они увек хоће нешто што нама не иде на корист, и увек ће се такмичити са русима што је нормално,а нама су интереси често слични руским тако да ћемо увек патити што смо ''мали руси'', ал чух скоро једну занимљиву доскочицу на ту констатацију, да ако смо ми мали руси, онда су руси велики срби.А нама као именом великим и бројем малим остаје само да се надамо да је та доскочица истинита.Мислим да смо у историјском тренутку када стварно не можемо сами да изронимо из гована,ал опет можда је то мислила и свака генерација пре наше, а можда је баш та мисао и проблем.не знам.
А то шта би било кад би било нема смисла нагађати.заборавих ко је рекао, а рекао је лепо да: "немамо ништа од историје која се није догодила".Иако ми пола живота прође у романсираним мислима о историји која се није догодила био је у праву.
Него, на америку и британију гледам мање више исто.На очитим примерима видимо да је америка била блажа према нама(нисмо у њиховом дворишту), што се види на примерима другог светског рата,самог почетка 90их,и поготово бомбардовања 99е.али...
Однос америке и енглеске ми је накако као однос детета које је остало без родитеља са својом матором злом тетком коју на крају ипак мора да послуша, ма колико био јачи од ње јер му је то једина крв коју има.
Матора џангризава тетка британија има много болести, једна од тих болести је на жалост србија, а америка ће јој увек трчати по лек и хтела не хтела, и због ње, и због себе сипати из својих авиона и амбасада ''лекове'' по болестима.А ми смо једна упорна болест, један досадни канцер који ће хтео не хтео увек расти под утицајем русије,а то ће им бити довољан подсетник да нас никад не пусте да растемо.
И једносавно је тако.Трули запад никад неће пропасти као што се ни сунце истока никад неће угасити ал никад неће огријати скроз.А ми, ми морамо већ једном да научимо да пливамо у овој трулежи запада и сумраку истока, што нам је успело можда који пут за целу историју.а то ће нам успети само на један начин, ал такви смо да се нас тројица било којих не би могли договорити који је то начин, а камоли сви заједно.И то је једини проблем, када би њега превазишли никакви утицаји великих сила,интереси не би нам могли ништа, а камоли шиптари или хрвати о којима је реч овде, чисто да останем на теми.