[ПРОСВЕТАР]

Сведочење са дочека на аеродрому, па каже:

Било је апсолутно ФАНТАСТИЧНО.

Био сам део протокола, оног страначког обезбеђења, у жутим кошуљама, били само као други прстен обезбеђења, наш је циљ био да спречимо инциденте са евентуалним провокаторима и да каналишемо масу, а било је више хиљада људи, унутра је било препуно а напољу је било више хиљада радикала. Први прстен обезбеђења су чинили чланови страначког обезбења, момци од 30 до 50 година, отприлике. Мало касније ћу о њима.

Стигао сам на аеродром негде око 10:40, тада је већ било више од 300 радикала. Око 11:30 је већ било више хиљада људи, а касније је било крцато.

Једноставно, није се могло дисати, као да има +45°, сав сам се ознојио већ у 12:20, иако је било колико-толико мирно.

У 11 је стигао неки СПО-овац, са заставом те странке. У 11:01 млади новосадски радикали су му рекли да нема шта да тражи на аеродрому, а овај лупао да су Шешељ и Драшковић кумови оно-ово. У 11:10 су му два чланова Централне отаџбинске управе, из Пожаревца и Житорађе, рекли да не може остати на аеродрому са том заставом и склонили су је.

Авион проф. др Војислава Шешеља је слетео у 12:55. Тада сам променио место, момци из Војиног личног обезбеђења су ме распоредели поред врата, где је била маса људи, значи најкритичније место, и то углавном због глупих керова из Београда, да ли су керови прави или само неки комуналци, не занима ме, само знам да су тешки ретарди. Због њих је углавном настао хаос, јер су дозволили да велики број људи буде поред врата. Ал' добро, уживали смо, па и у хаосу.

Појавио се Воја, настала је, значи, права ЛУДНИЦА, прави ХАОС.

Рекао сам да ћу причати о страначком, Војином личном обезбеђењу, о људима који се баве тим послом, о оном првом прстену обезбеђења. Ми смо данас мислили да је највећа опасност то да се појави неки провокатор. Мислили смо да ћемо лако са Војиним присталицама. Било је мирно 24. фебруара 2003. године, зашто да не буде и данас?

Није било мирно. Уопште!

Провокатора није било.

Војислав Шешељ је заиста посебан политичар. Он је једноставно популаран, њега једноставно људи воле. Али стварно.

Људи су хтели да се рукују с њим, да га пољубе, да причају са њим, па су гурали нас који смо били део протокола само због тога. Војини људи из личног обезбеђења су, изгледа, то схватили, схватили су да ће бити прави ХАОС.

Искрено, ја Воју, двометраша, нисам видео на аеродрому, иако сам му обезбедио пут до кола. Једноставно, Војино обезбеђење је нешто попут олује. Очистили су терен, обезбедили су њему и његовој породици пут к'о олуја. Али стварно к'о олуја.

Воју, двометраша, нисам видео, Јадранку нисам видео, Александра, двометраша, нисам видео, Михаила, двометраша или скоро, нисам видео, Владимира, двометраша или скоро, нисам видео.

Дакле, због Шешељевог обезбеђења, апсолутни цареви, али и због тога што је настао хаос унутар аеродрома. Људи се се гурали, мислим да смо врата поломили, јер су неке жене тврдиле да се гуше и јер није било довољно места за све који су желели да изађу из аеродрома. Људи нису дозвољавали Воји и његовој породици да уђу у кола, па нису дозвољавали да кола крену ка Магистрату, па смо и тада морали, заједно са Војиним личним обезбеђењем, да очистимо терен од лудих Војиних присталица.

Дакле, атмосфера на аеродрому је била фантастична, од почетка до краја, данас је било јасно да Шешељу нико није раван.

Испред Магистрата је исто било фантастично, мада је било мирније јер је било на отвореном а Воја у Магистрату, дакле људи се нису гурали. Поново, приче о томе да је било 300 људи испред Магистрата су нетачне.

Певало се, људи су се шалили, насмејана лица где год гледаш, а онда се појавио Воја на прозору, и опет иста прича, људи га воле. Одржао је говор, искрено, за мене се уопште није променио. Прича се да је болестан, не примећује се уопште.

Данас сам, једноставно, пресрећан. Пресрећан због Војиног повратка а и пресрећан због свих ових људи који су данас били на аеродрому и испред Магистрата. Капа доле свима, и видимо се у суботу.

Живео Шешељ, живели моји радикали и живела Велика Србија!