13-11-2014, 03:51 PM
Добрила Кукољ (83) кроз сећања поново је прошла страхоте усташких логора на сисачком Дечјем гробљу, где је у организацији Српског народног већа у суботу одржан спомен на жртве логора за српску децу, пакла који је трајао од августа 1942. до јануара 1943. Добрили се живот заувек променио у јулу 1942. године, када су Немци и усташе заробили 12 чланова њене породице. Преживела је неколико дечјих логора, од чега су јој у најстрашнијем сећању остали Јасеновац и Сисак.
„Улазак у логор био је раван клубу смрти у којем су владали безакоње и лудило, где се чуо само врисак, плач и јаук до неба. Призор од којег ми се и данас леди крв у жилама је бежање испред усташа који су хватали девојчице и над њима се иживљавали. Тада сам нехотице стала на тек рођено дете на земљи, а тај плач и јаук ми и данас звоне у ушима“, описује ужасе Добрила.
Она поручује да су преживели на измаку снаге, али да њихова сведочења не смеју да падну у заборав.
„Зато молим садашњу и будуће генерације да се боре да се зло које је донео рат не понови. Ни код нас, ни у свету“, поручила је окупљенима Добрила Кукољ, председник Градског удружења логораша и њихових потомака из Бањалуке.
Усташко-немачки логор у Сиску основан је 3. августа 1942. по завршеним операцијама на Козари и Шамарици. У саставу је имао и посебан логор који се службено називао Прихватилиште за децу избеглица. Дечји логор у Сиску, највећи те врсте у НДХ, налазио се под покровитељством Женске лозе и Надзорне службе усташког покрета.
Управник тог пакла био је усташа, лекар Антун Најжер. На споменику на дечјем гробљу пише да је на том месту сахрањено око 2.000 деце.
Помен је служио епископ славонски Јован (Ћулибрк), после чега су у присуству званичника из Србије и председника Српског Народног већа Милорада Пуповца положене беле руже на сисачком дечјем гробљу.
Пакао једнак Аушвицу
„Окупљенима се у име јеврејских жртава обратио Бранко Лустиг, награђивани холивудски продуцент и почасни председник Фестивала јеврејског филма. Он је преживео Холокауст и каже да су у Аушвицу, логору у који је прво доведен, имали сличан третман као и деца у усташко-немачком логору у Сиску. Њих су остављали у соланама, нас у баракама. Они су имали доктора Најжера, а ми доктора Менгелеа. Живот ми је спасао српски војник и тада сам се заветовао да ћу до краја живота чинити све што је у мојој моћи да се таква страхота не понови“, казао је Лустиг.
М. Рокнић / Вести
„Улазак у логор био је раван клубу смрти у којем су владали безакоње и лудило, где се чуо само врисак, плач и јаук до неба. Призор од којег ми се и данас леди крв у жилама је бежање испред усташа који су хватали девојчице и над њима се иживљавали. Тада сам нехотице стала на тек рођено дете на земљи, а тај плач и јаук ми и данас звоне у ушима“, описује ужасе Добрила.
Она поручује да су преживели на измаку снаге, али да њихова сведочења не смеју да падну у заборав.
„Зато молим садашњу и будуће генерације да се боре да се зло које је донео рат не понови. Ни код нас, ни у свету“, поручила је окупљенима Добрила Кукољ, председник Градског удружења логораша и њихових потомака из Бањалуке.
Усташко-немачки логор у Сиску основан је 3. августа 1942. по завршеним операцијама на Козари и Шамарици. У саставу је имао и посебан логор који се службено називао Прихватилиште за децу избеглица. Дечји логор у Сиску, највећи те врсте у НДХ, налазио се под покровитељством Женске лозе и Надзорне службе усташког покрета.
Управник тог пакла био је усташа, лекар Антун Најжер. На споменику на дечјем гробљу пише да је на том месту сахрањено око 2.000 деце.
Помен је служио епископ славонски Јован (Ћулибрк), после чега су у присуству званичника из Србије и председника Српског Народног већа Милорада Пуповца положене беле руже на сисачком дечјем гробљу.
Пакао једнак Аушвицу
„Окупљенима се у име јеврејских жртава обратио Бранко Лустиг, награђивани холивудски продуцент и почасни председник Фестивала јеврејског филма. Он је преживео Холокауст и каже да су у Аушвицу, логору у који је прво доведен, имали сличан третман као и деца у усташко-немачком логору у Сиску. Њих су остављали у соланама, нас у баракама. Они су имали доктора Најжера, а ми доктора Менгелеа. Живот ми је спасао српски војник и тада сам се заветовао да ћу до краја живота чинити све што је у мојој моћи да се таква страхота не понови“, казао је Лустиг.
М. Рокнић / Вести