[Владимир Петровић]

Да ли се при томе некоме треба клањати?

Не, свакако. Поента је у коришћењу добрих прилика на обе стране. На пример, недавно је амерички конгресмен, републиканац Тед По, изјавио како је Србија један од најважнијих савезника Америке. Да је то рекао за било коју државу на свету – она би сигурно реаговала. Али, Београд је остао без реакције. Озбиљни државници не би пропустили да позове Теда Поа у Београд, па и на војну параду. Они би такође схватили да Тед По, као антикомуниста, не би дошао на комунистичку параду каква је приређена, па би је организовали на датум везан за Први светски рат. Тада би се на бини вероватно нашли и представници Русије и представници Америке. Овако, Америка је параду схватила као провокацију, па је бојкотовао чак и њен амбасадор у Београду.

Све у свему, од параде су профитирали само (нео)комунисти, као што и иначе само њима иде у прилог начин вођења државе од 1945. године до данас.

Позив Бранка Драгаша био је погрешан и 1989. године (преусмеравање на Запад), као што је погрешан и данас (“стратегија Исток“, јер “Запад пропада“). Уместо тога, Србија треба да се преусмери на вођење српске политике, користећи погодности које пружају и Исток и Запад, уз разумевање чињенице да је западна цивилизација доминантна и да је у најмању руку не треба иритирати причама о њеној пропасти.

Закључак, који наводим, као и цео текст, су сасвим на месту, један од бољих текстова Милослава...