06-12-2014, 10:01 PM
SALDO ŠEŠELJEVOG POVRATKA: DUPLO GOLO
06/12/2014
VOJISLAV SESELJ
Vojislav Šešelj se vratio u Srbiju, više ništa nije isto. Aleksandar Vučić je u panici, Tomislav Nikolić ne zna šta će sa sobom, režim puca pod naletom radikalskog cunamija, cela Evropa drhti pred baukom s kokardom, od Virovitice do Prizrena iz miliona grla vaskrslih šešeljevaca ori se „Spremte se, spremte“, rejting SRS se upetostručio, za koji mesec, čim padne Vlada i budu raspisani vanredni izbori Srbija će dobiti vlast koja će, na čelu s vojvodom Šešeljem, prekinuti ponižavajuću saradnju s EU, ući u savez s Rusijom, vratiti Kosovo i Metohiju, oživeti privredu, povećati plate i penzije, sve će biti divno i krasno, a možda se, čak, i Vjerica Radeta uda.
Tako Šešeljev povratak izgleda njegovim idolopoklonicima.
Normalni ljudi, s druge strane, rezultate njegovih aktivnosti mogu da mere samo činjenicama. Za tri nedelje Šešelj je uradio sledeće:
- Održao je tri konferencije za novinare;
- Organizovao je grandiozan miting;
- Dao je nekoliko intervjua medijima;
- Napravio je koaliciju sa SNS u Titelu:
- Pokrenuo je peticiju za smenu Tome Nikolića…
Redom:
Šešelj je ispunio obećanje dato još na surčinskom aerodromu, zaista je nastavio tamo gde je stao 2003. Paušalnu kritiku režima garnirao je pikanterijama o Vulinu, Dačiću i sličnim sporednim likovima. Zahvaljujući „Lauferu“ informisao je javnost o tračevima koje šire parapolicijski doušnici.
U periodu 2001-2003, dok sam uređivao „Nacional“, Šešelj je, takođe zaklonjen iza „Laufera“, objavljivao besmislene laži kako sam se viđao s američkim ambasadorom Montgomerijem, kao i da je vlasnik mojih novina Momčilo Mandić, a da mi Ljilja Nedeljković (šefovica Koštuničinog kabineta) naređuje šta da objavim, a šta ne smem. Na moju žalost, nisam imao prilike da upoznam nijednu od tih osoba, pa se nisam nešto naročito ni trudio da demantujem Šešeljeve gluposti. Međutim, s tim iskustvom, svestan koliko je neistina plasirao o meni lično, nisam sklon da poverujem u istinitost optužbi kojima sada gađa Vulina i Dačića, iako mi oni, priznajem, liče na kriminalce.
Srbija je Šešelja dočekala na veličanstven način. Na mitingu se okupilo, navodno, oko 30.000 ljudi. Pored radikala, tu su bili i mnogi normalni građani, koji su iskazali poštovanje prema vođi SRS-a zbog dostojanstvenog držanja u Haškom tribunalu i velike žrtve koju je podneo u toj borbi. Došlo bi ih još više da se, odmah po povratku, Šešelj nije prepustio morbidnom uživanju nad ubijenim Đinđićem.
Suočen sa masom kakvu danas samo on može da sabere, Šešelj je pokazao suštinu svoje trenutno politike – nije imao pojma šta da radi s tim ljudima. Njegov stari drug, saborac, prijatelj, brat, zamenik i kolega po vojvodskom činu, Toma Nikolić, kad se našao u takvoj poziciji bar je krenuo u štrajk glađu. Šešelj je izabrao drugu patologiju. Ispričao je šta je imao i otišao kući. Iza sebe, na Trgu, ostavio je gomilu koja, ako ni po čemu drugom, bar po nadi i želji da se nešto promeni, predstavlja trenutno najbolji deo Srbije. Mučenicima, koji su ga dočekali kao mesiju, nije ponudio nikakvu akciju, nikakav plan, taktiku i strategiju borbe protiv izdajničkog režima.
U intervjuima srpskim i regionalnim lokalnim medijima Šešelj nije ponudio apsolutno ništa novo. Kritiku režima sveo je na nivo šestogodišnje brakorazvodne parnice s Vučićem i Nikolićem, dokazujući da je on ostao veran, a oni su se, sram ih bilo, švalerisali sa šijunima CIA i BND-a. Ipak, kad bi mu se vratili u zagrljaj i priznali da ga još vole, Šešelj bi im oprostio neveru. Nije bitno što su se odrekli Kosova, pretvorili Srbiju u emiratsku koloniju, urnisali privredu, na ulicu isterali 100.000 radnika, opljačkali penzionere, privatizovali policiju i pravosuđe, zaveli brutalnu kontrolu medija i strahom i nasiljem uspostavili diktaturu. Šešelj bi prešao preko svega toga, samo kad bi oni pristali da opet budu zajedno.
Da bi se promovisao kao političar u trendu, Šešelj je otvorio nalog na Tviteru. Kakav već ima oko dva miliona građana Srbije. Ne znam šta tvituje, video sam samo poziv Vučiću na televizijski duel. Vučić mu ne odgovara, valjda ovih dana nije išao na Tviter. Zato, vreme je da Šešelj otvori nalog i na Fejsbuku. I tamo može da piše šta hoće, Vučić mu svejedno neće odgovoriti, ali bar će uveseljavati dokone radikale iluzijom da i vojvoda ipak nešto radi.
Najveći medijski uspeh Šešelj je napravio u Hrvatskoj. Njegovo oživljavanje priče o velikosrpskoj granici od Karlobaga do Virovitice hrvatski političari su iskoristili za nadgornjavanje u predizbornoj kampanji. Oni pljuju Šešelja, on uživa, čini mu se da je važan. Pa, i jeste. Ali, ne Srbima.
Uveren da je lukav i mudar, Šešelj svojim fanovima objašnjava da nema ništa sporno u stvaranju koalicija na opštinskom nivou s naprednjacima. Kaže, važno je samo da se sporazumi ne prave s pojedincima koji su iz SRS-a prešli u SNS, sa svima ostalima može. Kao da ti ostali ne pripadaju stranci na čijem čelu je Aleksandar Vučić. Ako je za utehu, taj Šešeljev trik nije prošao ni kod svih radikala. Mnogi koji su se nadali da će se Šešelj beskompromisno obrušiti na Vučića, titelsku koaliciju doživeli su kao šamar. Boli ih, ali bar su se rešili zabluda, shvatili su da ih Šešelj ovim eksperimentom možda priprema na neku buduću saradnju s naprednjacima na višim nivoima vlasti.
Vojislav Šešelj je pokrenuo peticiju za smenu Tomislava Nikolića s mesta predsednika Srbije.
Bravo! Prvi konkretan potez. Doduše, nema smisla, neće imati ni efekta, ali bar nije bilo teško da ga se realizuje. Dovoljno je otići na sajt peticije24.rs, popuniti formular i – gotovo. Šešeljeva peticija imaće isti značaj i rezultat kao i ostale s tog sajta („Uklonimo HAARP sa srpske zemlje“, „Zahtev navijača Partizana za jednogodišnji ugovor s Rivaldom“, „Za ukidanje obavezne vakcinacije“…). Ipak, ideja je ok. I ja ću da pokrenem peticiju s radnim nazivom „Zahtev da mi Pera Četnik vrati pare koje duguje već godinu dana“. E, kad prepošteni velikosrbin Pera ispuni svoje obaveze, tada će i Toma Nikolić da prihvati uslove iz Šešeljeve peticije.
Uglavnom, Šešeljev povratak nije izazvao nikakve promene na političkoj sceni Srbije. Bez medija, finansijera, sposobnih saradnika i praktično upotrebljivih ideja, Šešelj je prihvatio ulogu najsjajnijeg eksponata u ličnom zemunskom muzeju političkog beznađa. Živahan kao voštana figura, sedi u kabinetu i pozira pored stranačkih, multimedijalnih i ostalih turista. Obožavaoci se slikaju s njim, okače fotku na Fejsbuk, napišu WOW i odu svojim poslom.
Ne čudi me takav rezultat vojvodinog drugog dolaska među Srblje. Međutim, iznenadilo me odsustvo spremnosti na akciju. Očekivao sam da će se ozbiljnije angažovati, da će svakodnevno preduzimati gerilske napade na Vučićev režim. To je izostalo. Ne znam zašto.
Možda su u pravu radikali koji objašnjavaju da urušena stranačka infrastruktura ne može da se oporavi preko noći, da su potencijalni sponzori zastrašeni a mediji zatvoreni. Da, ali taj naivni alibi nije novost, takvo stanje je bilo i dok je Šešelj čamio u Hagu. Takođe, svi nabrojani razlozi ne sprečavaju vođu SRS-a da građanima ponudi bilo kakvu ideju koja bi mogla da ih motiviše na opozicione aktivnosti. Umesto toga, Šešelj se drži starih turbo-nacionalističkih matrica o zlu koje dolazi iz Vatikana, srpskom poreklu Hrvata, evro-azijskoj uniji i sličnim davno prevaziđenim teorijama krvi i tla.
Možda su u pravu i oni koji tvrde da Šešelj ne pruža nikakav otpor režimu jer je procenio da je preslab za Vučića. U toj grupi skeptika postoji i frakcija koja zastupa stav da se Šešelj plaši Vučića, koji preko svojih medija bez problema može da ga kompromituje, malo zbog porodičnih odnosa, a onda i zbog korupcionaških afera.
Ne znam. Pravi razlozi Šešeljevog nečinjenja verovatno će se otkriti jednog dana. Za radikale, kao i za sve ostale građane Srbije, sada je najvažnije da shvate kako je došlo vreme da se odreknu svih idola i samozvanih spasitelja. Ko želi slobodu i bolju budućnost, moraće sam da se potrudi i preduzme nešto. Upravo u toj činjenici nalazi se najveća korist koju je Srbiji doneo Šešelj. Sad se vidi da od njega koristi nema. Njemu je mesto u muzeju, vreme je za nove snage.
http://predragpopovic.wordpress.com/2014...uplo-golo/
06/12/2014
VOJISLAV SESELJ
Vojislav Šešelj se vratio u Srbiju, više ništa nije isto. Aleksandar Vučić je u panici, Tomislav Nikolić ne zna šta će sa sobom, režim puca pod naletom radikalskog cunamija, cela Evropa drhti pred baukom s kokardom, od Virovitice do Prizrena iz miliona grla vaskrslih šešeljevaca ori se „Spremte se, spremte“, rejting SRS se upetostručio, za koji mesec, čim padne Vlada i budu raspisani vanredni izbori Srbija će dobiti vlast koja će, na čelu s vojvodom Šešeljem, prekinuti ponižavajuću saradnju s EU, ući u savez s Rusijom, vratiti Kosovo i Metohiju, oživeti privredu, povećati plate i penzije, sve će biti divno i krasno, a možda se, čak, i Vjerica Radeta uda.
Tako Šešeljev povratak izgleda njegovim idolopoklonicima.
Normalni ljudi, s druge strane, rezultate njegovih aktivnosti mogu da mere samo činjenicama. Za tri nedelje Šešelj je uradio sledeće:
- Održao je tri konferencije za novinare;
- Organizovao je grandiozan miting;
- Dao je nekoliko intervjua medijima;
- Napravio je koaliciju sa SNS u Titelu:
- Pokrenuo je peticiju za smenu Tome Nikolića…
Redom:
Šešelj je ispunio obećanje dato još na surčinskom aerodromu, zaista je nastavio tamo gde je stao 2003. Paušalnu kritiku režima garnirao je pikanterijama o Vulinu, Dačiću i sličnim sporednim likovima. Zahvaljujući „Lauferu“ informisao je javnost o tračevima koje šire parapolicijski doušnici.
U periodu 2001-2003, dok sam uređivao „Nacional“, Šešelj je, takođe zaklonjen iza „Laufera“, objavljivao besmislene laži kako sam se viđao s američkim ambasadorom Montgomerijem, kao i da je vlasnik mojih novina Momčilo Mandić, a da mi Ljilja Nedeljković (šefovica Koštuničinog kabineta) naređuje šta da objavim, a šta ne smem. Na moju žalost, nisam imao prilike da upoznam nijednu od tih osoba, pa se nisam nešto naročito ni trudio da demantujem Šešeljeve gluposti. Međutim, s tim iskustvom, svestan koliko je neistina plasirao o meni lično, nisam sklon da poverujem u istinitost optužbi kojima sada gađa Vulina i Dačića, iako mi oni, priznajem, liče na kriminalce.
Srbija je Šešelja dočekala na veličanstven način. Na mitingu se okupilo, navodno, oko 30.000 ljudi. Pored radikala, tu su bili i mnogi normalni građani, koji su iskazali poštovanje prema vođi SRS-a zbog dostojanstvenog držanja u Haškom tribunalu i velike žrtve koju je podneo u toj borbi. Došlo bi ih još više da se, odmah po povratku, Šešelj nije prepustio morbidnom uživanju nad ubijenim Đinđićem.
Suočen sa masom kakvu danas samo on može da sabere, Šešelj je pokazao suštinu svoje trenutno politike – nije imao pojma šta da radi s tim ljudima. Njegov stari drug, saborac, prijatelj, brat, zamenik i kolega po vojvodskom činu, Toma Nikolić, kad se našao u takvoj poziciji bar je krenuo u štrajk glađu. Šešelj je izabrao drugu patologiju. Ispričao je šta je imao i otišao kući. Iza sebe, na Trgu, ostavio je gomilu koja, ako ni po čemu drugom, bar po nadi i želji da se nešto promeni, predstavlja trenutno najbolji deo Srbije. Mučenicima, koji su ga dočekali kao mesiju, nije ponudio nikakvu akciju, nikakav plan, taktiku i strategiju borbe protiv izdajničkog režima.
U intervjuima srpskim i regionalnim lokalnim medijima Šešelj nije ponudio apsolutno ništa novo. Kritiku režima sveo je na nivo šestogodišnje brakorazvodne parnice s Vučićem i Nikolićem, dokazujući da je on ostao veran, a oni su se, sram ih bilo, švalerisali sa šijunima CIA i BND-a. Ipak, kad bi mu se vratili u zagrljaj i priznali da ga još vole, Šešelj bi im oprostio neveru. Nije bitno što su se odrekli Kosova, pretvorili Srbiju u emiratsku koloniju, urnisali privredu, na ulicu isterali 100.000 radnika, opljačkali penzionere, privatizovali policiju i pravosuđe, zaveli brutalnu kontrolu medija i strahom i nasiljem uspostavili diktaturu. Šešelj bi prešao preko svega toga, samo kad bi oni pristali da opet budu zajedno.
Da bi se promovisao kao političar u trendu, Šešelj je otvorio nalog na Tviteru. Kakav već ima oko dva miliona građana Srbije. Ne znam šta tvituje, video sam samo poziv Vučiću na televizijski duel. Vučić mu ne odgovara, valjda ovih dana nije išao na Tviter. Zato, vreme je da Šešelj otvori nalog i na Fejsbuku. I tamo može da piše šta hoće, Vučić mu svejedno neće odgovoriti, ali bar će uveseljavati dokone radikale iluzijom da i vojvoda ipak nešto radi.
Najveći medijski uspeh Šešelj je napravio u Hrvatskoj. Njegovo oživljavanje priče o velikosrpskoj granici od Karlobaga do Virovitice hrvatski političari su iskoristili za nadgornjavanje u predizbornoj kampanji. Oni pljuju Šešelja, on uživa, čini mu se da je važan. Pa, i jeste. Ali, ne Srbima.
Uveren da je lukav i mudar, Šešelj svojim fanovima objašnjava da nema ništa sporno u stvaranju koalicija na opštinskom nivou s naprednjacima. Kaže, važno je samo da se sporazumi ne prave s pojedincima koji su iz SRS-a prešli u SNS, sa svima ostalima može. Kao da ti ostali ne pripadaju stranci na čijem čelu je Aleksandar Vučić. Ako je za utehu, taj Šešeljev trik nije prošao ni kod svih radikala. Mnogi koji su se nadali da će se Šešelj beskompromisno obrušiti na Vučića, titelsku koaliciju doživeli su kao šamar. Boli ih, ali bar su se rešili zabluda, shvatili su da ih Šešelj ovim eksperimentom možda priprema na neku buduću saradnju s naprednjacima na višim nivoima vlasti.
Vojislav Šešelj je pokrenuo peticiju za smenu Tomislava Nikolića s mesta predsednika Srbije.
Bravo! Prvi konkretan potez. Doduše, nema smisla, neće imati ni efekta, ali bar nije bilo teško da ga se realizuje. Dovoljno je otići na sajt peticije24.rs, popuniti formular i – gotovo. Šešeljeva peticija imaće isti značaj i rezultat kao i ostale s tog sajta („Uklonimo HAARP sa srpske zemlje“, „Zahtev navijača Partizana za jednogodišnji ugovor s Rivaldom“, „Za ukidanje obavezne vakcinacije“…). Ipak, ideja je ok. I ja ću da pokrenem peticiju s radnim nazivom „Zahtev da mi Pera Četnik vrati pare koje duguje već godinu dana“. E, kad prepošteni velikosrbin Pera ispuni svoje obaveze, tada će i Toma Nikolić da prihvati uslove iz Šešeljeve peticije.
Uglavnom, Šešeljev povratak nije izazvao nikakve promene na političkoj sceni Srbije. Bez medija, finansijera, sposobnih saradnika i praktično upotrebljivih ideja, Šešelj je prihvatio ulogu najsjajnijeg eksponata u ličnom zemunskom muzeju političkog beznađa. Živahan kao voštana figura, sedi u kabinetu i pozira pored stranačkih, multimedijalnih i ostalih turista. Obožavaoci se slikaju s njim, okače fotku na Fejsbuk, napišu WOW i odu svojim poslom.
Ne čudi me takav rezultat vojvodinog drugog dolaska među Srblje. Međutim, iznenadilo me odsustvo spremnosti na akciju. Očekivao sam da će se ozbiljnije angažovati, da će svakodnevno preduzimati gerilske napade na Vučićev režim. To je izostalo. Ne znam zašto.
Možda su u pravu radikali koji objašnjavaju da urušena stranačka infrastruktura ne može da se oporavi preko noći, da su potencijalni sponzori zastrašeni a mediji zatvoreni. Da, ali taj naivni alibi nije novost, takvo stanje je bilo i dok je Šešelj čamio u Hagu. Takođe, svi nabrojani razlozi ne sprečavaju vođu SRS-a da građanima ponudi bilo kakvu ideju koja bi mogla da ih motiviše na opozicione aktivnosti. Umesto toga, Šešelj se drži starih turbo-nacionalističkih matrica o zlu koje dolazi iz Vatikana, srpskom poreklu Hrvata, evro-azijskoj uniji i sličnim davno prevaziđenim teorijama krvi i tla.
Možda su u pravu i oni koji tvrde da Šešelj ne pruža nikakav otpor režimu jer je procenio da je preslab za Vučića. U toj grupi skeptika postoji i frakcija koja zastupa stav da se Šešelj plaši Vučića, koji preko svojih medija bez problema može da ga kompromituje, malo zbog porodičnih odnosa, a onda i zbog korupcionaških afera.
Ne znam. Pravi razlozi Šešeljevog nečinjenja verovatno će se otkriti jednog dana. Za radikale, kao i za sve ostale građane Srbije, sada je najvažnije da shvate kako je došlo vreme da se odreknu svih idola i samozvanih spasitelja. Ko želi slobodu i bolju budućnost, moraće sam da se potrudi i preduzme nešto. Upravo u toj činjenici nalazi se najveća korist koju je Srbiji doneo Šešelj. Sad se vidi da od njega koristi nema. Njemu je mesto u muzeju, vreme je za nove snage.
http://predragpopovic.wordpress.com/2014...uplo-golo/