[Ројалист]

Sestre radikalke i sestre radikali godinama su ponavljali mantru „Čekamo Šešelja“. Od izbora 2012. u tim vapajima pridružili su im se i mnogi normalni građani, nadajući se da će Vojislav Šešelj demontirati diktatorski režim svog najuspešnijeg učenika Aleksandra Vučića.

Nada je trajala dok se vojvoda nije vratio. Na mitingu dobrodošlice okupilo se više od 30.000 lakovernih očajnika. Umesto da stane na čelo ogromnog korpusa ojađenih i unesrećenih građana, Šešelj je prihvatio ulogu najposlušnijeg i najkorisnijeg Vučićevog vazala. Tri meseca je zamajavao javnost besmislicama o seksi-predsednici Kolindi, ustaši Tuti, titoisti Šljivančaninu, masteru Tomi i alavoj Dragici.

O svom bivšem miljeniku i aktuelnom šefu Vučiću nijedne teške reči. „Trebalo bi da malo manje laže“, ali „Vučić je majstor političke manipulacije“ s kojim bi se „pomirio čim bi se odrekao Evropske unije i vratio staroj ideologiji“.

Koliko su Šešeljevi postupci licemerni, slabi i nikakvi najbolje se vidi iz načina na koji se, neposredno pred odlazak u Hag, borio protiv Zorana Đinđića.

– Đinđić je šef najopasnije mafije u Evropi, on rukovodi bandom Jovice Stanišića i Stanka Subotića Caneta, koji su odgovorni za ubistva ministra odbrane Pavla Bulatovića i policijskog generala Radovana Stojičića Badže. (…) Đinđić kontroliše surčinski klan, to je njegov lični odred smrti. (…) Ja sam strah i trepet za mafijaša Đinđića, on zna da ću ga uništiti. (…) Čim pobedim na predsedničkim izborima, uvešću vanredno stanje. Neka traje samo pet minuta, to će mi biti dovoljno da oborim Đinđića. (…) Srbiji nema opstanka sa Đinđićem na vlasti. Hitno moramo da ga srušimo i proteramo iz Srbije – govorio je Šešelj.

Bespoštednom opozicionom kritikom kriminalizovao je Đinđića, ljuljao DOS-ov režim i, na kraju, pripremio Srbiju za atentat 12. marta 2003. I Đinđić je Šešelja tretirao kao neprijatelja broj 1, zato je i zahtevao od Karle del Ponte da montira optužnicu i vodi ga u Hag, da se nikada ne vrati.

I, čini se, Vojislav Šešelj se nije ni vratio iz ševeningenske ćelije. Bar ne onaj pravi, onaj koji ne bi pristao da se sa Nebojšom Stefanovićem i Aleksandrom Vulinom takmiči u veličanju lika i zlodela diktatora Vučića. Ovaj, koji je stigao, sve s defibrilatorom i karcinomima, učinio je sve što je mogao kako bi novembarski miting pretvorio u oproštajni. Na njemu se oprostio od sebe, svojih stavova i političke scene.

Danas u Šešelja nade polaže još samo grupa glupana i parazita. U objašnjenja tipa „zna Šešelj šta radi, sigurno je procenio da će napadima na Nikolića lakše oboriti Vučića“ i sl. veruju samo glupani. Zato što su glupi. Radikalski paraziti, koji su navikli da godinama uživaju na Šešeljevoj robijaškoj žrtvi, ne veruju u vođine budalaštine, ali baš ih briga, oni se ionako nadaju da će on poživeti dovoljno da im obezbedi još jedan poslanički ili odbornički mandat, još neku funkciju i nezarađenu platu.

Od Šešeljeve providne vazalske igre najviše koristi će, na duži rok, imati Srbija. Da nije pristao da služi diktatoru, Šešelj je mogao da se, bez obzira na sve zločine iz prošlosti, nametne kao prihvatljivo, čak i spasonosno rešenje. Ovako, odbacio je dostojanstvo i ugled koji je stekao odbranom u Tribunalu i dokazao istinitost tvrdnji da Srbiji nikada i ni na jedan način nije doneo ništa dobro. Bez obzira kakvi razlozi su ga naterali da se pred smrt bruka – svejedno da li su u pitanju pretnje ili mito – tako posramljen nije ni od kakve koristi Vučiću. Naprotiv, Šešeljevim definitivnim padom u mračnu prošlost, otvoriće se prostor za nove, nekompromitovane i normalne ljude, spremne da diktatoru pruže adekvatan otpor.

https://predragpopovic.wordpress.com/201...ra-vucicu/