12-02-2015, 09:35 PM
Прво, изјаве премлаћених заробљеника дате пред комунистичким судом или у „истрази“ имају доказну вредност отприлике колико и изјаве дате пред данашњим судовима у Северној Кореји.
Колико је његов исказ озбиљан види се и из овог фрагмента са процеса, где Дража одговара одречно на тужиочево питање да ли су марта 1943. године комунисти ступили у везу са Немцима, иако је још тада имао поуздане информације о томе од поменутог Лукачевића који је видео Ђиласа са Немцима 18. марта у Коњицу.
Из мноштва докумената из рата види се да Дража ову тактику не сматра издајом, већ коришћењем једног непријатеља против другог, што је делимично покушао да представи и на овом процесу („Искоришћавао је непријатеља у борби против партизана“).
Комунисти радо цитирају његов „исказ“ јер је у њему Дража наводно „све признао“. У подрумима Озне, Гестапоа, НКВД-а итд., многи су тако „признавали“.
Друго, и под претпоставком да је ово Дражино наређење Ђујићу тачно и верно пренето, поставља се питање шта је ту издаја, издаја кога или чега.
Је ли борба против комуниста издаја Краљевине Југославије?
Оне исте у којој је та партија забрањена као терористичка Законом о заштити јавне безбедности и поретка у држави од 2. августа 1921. године, који у свом првом члану прописује да се може казнити смртном казном и само приступање комунистичкој организацији. Нормално није, јер су исти комунисти до средине тридесетих година били и против самог њеног постојања, тражили њено разбијање на неколико мањих националних држава како би ослободили све „угњетене народе“ од „српске војно-фашистичке диктатуре“. Када је стигао диктат из Москве да Југославија ипак треба да опстане јер је то у интересу СССР-а, и домаћи комунисти су променили политику. Али су наставили да се боре против њених легалних органа власти. Све до насилног инсталирања Шубашића на место председника владе од стране Британаца, Краљ и Влада су општили само са својом, легалном војском. Ако је борба против комуниста била издаја државе, нека докажу они који то тврде, у чему се онда та издаја састојала. Јер да би се говорило о „издаји“ државе, акт којим се та издаја врши треба да буде усмерен на подривање њене војне и одбрамбене моћи, на нарушавање њене целовитости или унутрашњег, уставног уређења, а не на уништење паравојне формације састављене од наоружаног чланства једне забрањене организације, чије уништење је предвиђено управо законодавством те државе.
Је ли борба против комуниста издаја покрета жељног борбе против окупатора?
Није. Тиме што је Тито узео милозвучни назив „народно-ослободилачки покрет“ и што је несумњиво имао жељу да Немци оду из Југославије (јер само у држави без стране војске он може да буде ничим ограничени диктатор), није стекао епитет борца против Немаца. Чињеница да је у рат позвао партијско чланство не по нападу на своју државу, већ по нападу на страну државу чији је агент и страни плаћеник био, као и чињеница да његове снаге нису ослободиле ниједно место од Немаца до инвазије Црвене Армије јасно говори да рат против таквог покрета није могао да осујети ефикасну борбу против Немаца, тим пре што они ту борбу никада нису ни стављали на прво место. У неколико случајева управо је било обрнуто. Комунисти су са леђа напали четнике док су се борили против Немаца или усташа.
Је ли борба против комуниста издаја народа? Ниједан документ било које зараћене стране у Југославији (не рачунајући наравно комунисте) не говори о масовној подршци народа партизанима. За Дражу постоји мноштво, и овде на форуму је доста тога објављено, треба само покупити и сабрати на једном месту. Невезано за комунисте, народ као такав, није ни могао по тадашњем међународном праву да на окупираној територији диже устанке, па самим тим због ове „сарадње“ није ни могао да буде онемогућен у тој борби.
Је ли борба против комуниста била издаја Савезника? Није. Прво, јер њихове операције против Сила Осовине нису зависиле од комунистичких акција, па да се може рећи да је ометање комуниста у борби против Немаца ишло на уштрб опште савезничке ствари. Поред тога, те комунисте током већег дела рата Савезници нису ни признавали, већ искључиво Југословенску владу, Краља и ЈВ.
Зато комунисти нису ни осудили Дражу за „издају“ државе коју је једино и могао да изда - Краљевине Југославије, већ за „издају“ за време рата непостојеће ФНРЈ. У пресуди он се оглашава кривим и осуђује на казну смрти стрељањем за дело из чл. 3 тач. 3, 4. 6. и 7 (у вези са чл. 2) Закона о кривичним делима против народа и државе.
Ти чланови гласе:
Члан 2
Као кривично дело против народа и државе сматра се свака радња којом се иде за тим да се путем насиља обори или угрози постојеће државно уређење Федеративне Народне Републике Југославије, или да се угрози њена спољна сигурност или основне демократске, политичке, националне и економске тековине ослободилачког рата: федеративно уређење државе, равноправност и братство југословенских народа и народна власт.
Члан 3
Као учинилац кривичног дела из члана 2 овог закона сматраће се нарочито:
3) (односи се на ратне злочине што сада није предмет – моја прим.)
4) ко у време рата организује или врбује друге да ступе или сам ступи у наоружане војничке или полицијске формације састављене од југословенских држављана у циљу помагања непријатеља или заједничке борбе с њим против своје Отаџбине, или у ту сврху прими од непријатеља или друге стране силе оружје, или се покорава њиховим наредбама;
6) ко у време рата или, непријатељске окупације ступи у политичку сарадњу с непријатељем, или се стави у његову службу и помаже га у спровођењу реквизиције, одузимању хране и других добара или у спровођењу било каквих присилних мера према становништву Федеративне Народне Републике Југославије.
7) ко организује оружану побуну или учествује у њој или организује или помаже да се организују оружане банде или њихово убацивање на територију државе у циљу вршења дела из чл. 2 овог закона, или ко ступи у групу организовану или наоружану за вршење таквих дела;
Е сад да чујемо Ватхрино мишљење, према коме је то издаја почињена борбом противу комуниста?
Колико је његов исказ озбиљан види се и из овог фрагмента са процеса, где Дража одговара одречно на тужиочево питање да ли су марта 1943. године комунисти ступили у везу са Немцима, иако је још тада имао поуздане информације о томе од поменутог Лукачевића који је видео Ђиласа са Немцима 18. марта у Коњицу.
Из мноштва докумената из рата види се да Дража ову тактику не сматра издајом, већ коришћењем једног непријатеља против другог, што је делимично покушао да представи и на овом процесу („Искоришћавао је непријатеља у борби против партизана“).
Комунисти радо цитирају његов „исказ“ јер је у њему Дража наводно „све признао“. У подрумима Озне, Гестапоа, НКВД-а итд., многи су тако „признавали“.
Друго, и под претпоставком да је ово Дражино наређење Ђујићу тачно и верно пренето, поставља се питање шта је ту издаја, издаја кога или чега.
Је ли борба против комуниста издаја Краљевине Југославије?
Оне исте у којој је та партија забрањена као терористичка Законом о заштити јавне безбедности и поретка у држави од 2. августа 1921. године, који у свом првом члану прописује да се може казнити смртном казном и само приступање комунистичкој организацији. Нормално није, јер су исти комунисти до средине тридесетих година били и против самог њеног постојања, тражили њено разбијање на неколико мањих националних држава како би ослободили све „угњетене народе“ од „српске војно-фашистичке диктатуре“. Када је стигао диктат из Москве да Југославија ипак треба да опстане јер је то у интересу СССР-а, и домаћи комунисти су променили политику. Али су наставили да се боре против њених легалних органа власти. Све до насилног инсталирања Шубашића на место председника владе од стране Британаца, Краљ и Влада су општили само са својом, легалном војском. Ако је борба против комуниста била издаја државе, нека докажу они који то тврде, у чему се онда та издаја састојала. Јер да би се говорило о „издаји“ државе, акт којим се та издаја врши треба да буде усмерен на подривање њене војне и одбрамбене моћи, на нарушавање њене целовитости или унутрашњег, уставног уређења, а не на уништење паравојне формације састављене од наоружаног чланства једне забрањене организације, чије уништење је предвиђено управо законодавством те државе.
Је ли борба против комуниста издаја покрета жељног борбе против окупатора?
Није. Тиме што је Тито узео милозвучни назив „народно-ослободилачки покрет“ и што је несумњиво имао жељу да Немци оду из Југославије (јер само у држави без стране војске он може да буде ничим ограничени диктатор), није стекао епитет борца против Немаца. Чињеница да је у рат позвао партијско чланство не по нападу на своју државу, већ по нападу на страну државу чији је агент и страни плаћеник био, као и чињеница да његове снаге нису ослободиле ниједно место од Немаца до инвазије Црвене Армије јасно говори да рат против таквог покрета није могао да осујети ефикасну борбу против Немаца, тим пре што они ту борбу никада нису ни стављали на прво место. У неколико случајева управо је било обрнуто. Комунисти су са леђа напали четнике док су се борили против Немаца или усташа.
Је ли борба против комуниста издаја народа? Ниједан документ било које зараћене стране у Југославији (не рачунајући наравно комунисте) не говори о масовној подршци народа партизанима. За Дражу постоји мноштво, и овде на форуму је доста тога објављено, треба само покупити и сабрати на једном месту. Невезано за комунисте, народ као такав, није ни могао по тадашњем међународном праву да на окупираној територији диже устанке, па самим тим због ове „сарадње“ није ни могао да буде онемогућен у тој борби.
Је ли борба против комуниста била издаја Савезника? Није. Прво, јер њихове операције против Сила Осовине нису зависиле од комунистичких акција, па да се може рећи да је ометање комуниста у борби против Немаца ишло на уштрб опште савезничке ствари. Поред тога, те комунисте током већег дела рата Савезници нису ни признавали, већ искључиво Југословенску владу, Краља и ЈВ.
Зато комунисти нису ни осудили Дражу за „издају“ државе коју је једино и могао да изда - Краљевине Југославије, већ за „издају“ за време рата непостојеће ФНРЈ. У пресуди он се оглашава кривим и осуђује на казну смрти стрељањем за дело из чл. 3 тач. 3, 4. 6. и 7 (у вези са чл. 2) Закона о кривичним делима против народа и државе.
Ти чланови гласе:
Члан 2
Као кривично дело против народа и државе сматра се свака радња којом се иде за тим да се путем насиља обори или угрози постојеће државно уређење Федеративне Народне Републике Југославије, или да се угрози њена спољна сигурност или основне демократске, политичке, националне и економске тековине ослободилачког рата: федеративно уређење државе, равноправност и братство југословенских народа и народна власт.
Члан 3
Као учинилац кривичног дела из члана 2 овог закона сматраће се нарочито:
3) (односи се на ратне злочине што сада није предмет – моја прим.)
4) ко у време рата организује или врбује друге да ступе или сам ступи у наоружане војничке или полицијске формације састављене од југословенских држављана у циљу помагања непријатеља или заједничке борбе с њим против своје Отаџбине, или у ту сврху прими од непријатеља или друге стране силе оружје, или се покорава њиховим наредбама;
6) ко у време рата или, непријатељске окупације ступи у политичку сарадњу с непријатељем, или се стави у његову службу и помаже га у спровођењу реквизиције, одузимању хране и других добара или у спровођењу било каквих присилних мера према становништву Федеративне Народне Републике Југославије.
7) ко организује оружану побуну или учествује у њој или организује или помаже да се организују оружане банде или њихово убацивање на територију државе у циљу вршења дела из чл. 2 овог закона, или ко ступи у групу организовану или наоружану за вршење таквих дела;
Е сад да чујемо Ватхрино мишљење, према коме је то издаја почињена борбом противу комуниста?