12-02-2015, 11:39 PM
У игри су два схватања појма ''сарадња са непријатељем'':
- комунистичко схватање, према коме је сарадник непријатеља свако за кога то каже партија - дакле увек други, док се њихови контакти са непријатељем проглашавају ратном тактиком.
- правно, према коме је сарадник непријатеља онај за кога то кажу надлежне државне установе; пошто је била ратна управа, то су били Југословенска војска и њени органи.
Прво схватање је битно за проучавање тоталитарних покрета.
Међутим, догађаји се морају вредновати на основу другог схватања.
С тим у вези, преносим делове предговора за књигу преписке Дража - Ђујић, из којих се види да је политика ''варања Италијана'' била државна политика Краљевине Југославије, те да и стога отпада опција да је непријатељи те државе (и народа) карактеришу издајничком (тј. не отпада наравно у њиховом свету).
Ево делова предговора:
''Варање Италијана'' није било ''сарадња са непријатељима'', како су то писали комунисти, нити ''петљање са окупаторима'', како данас пишу неокомунисти - већ државна политика Краљевине Југославије. Ту политику подржала је Југословенска влада на челу са Слободаном Јовановићем, што ћемо такође показати на основу неколико докумената.
Радиограмом послатим између 7. и 16. октобра 1942. године Дража обавештава команданта Словеније мајора Карла Новака како ''мајор Славко Бјелајац треба да добије већу суму новца преко Берна'', а да ће тим путем извесна сума стићи и за словеначке четнике. Био је то новац Краљевине Југославије, који је влада слала четницима тајним каналима преко швајцарских банака. Новим радиограмом, послатим у истом периоду, Дража се обратио Баћовићу и Јевђевићу: ''Председник владе пита да ли је Бјелајац примио новац. Молим испитајте и известите ме.''43
Из трећег Дражиног радиограма у серији, послатог Бирчанину преко Баћовићеве станице, сазнајемо нове детаље:
Преко Баћовића послао сам Вам 5.000.000 лира. Новац је већ код Баћовића. Председник владе послао је преко Берна 1.000.000 швајцарских франака. Изгледа да су Михић и Бјелајац неактивни, а послата сума је велика и најбоље би било да то Ви ставите под своју руку и контролишете утрошак преко Грђића. Председник владе питао да ли може и Вама истим каналима доставити новац.44
Председник владе Слободан Јовановић послао је Бјелајцу овако велику суму вероватно стога што је, из неких разлога, од њега много очекивао. Дража је пак уочио да Бјелајац, као и Михић, не жели да се превише излаже, па је новац усмеравао на Бирчанина и Радмила Грђића (предратни политичар< Бирчанинов и Јевђевићев сарадник). Поменуте лире избачене су из енглеских авиона, управо као подршка југословенске политике тактизирања са Италијанима. И Енглези, као и Слободан Јовановић, били су упознати са положајем и улогом Бјелајца и Бирчанина. Такође, били су упознати и са радом војводе Јевђевића, који је у управо покренутој совјетској кампањи против четника први именован као ''сарадник окупатора''. Зато, а и да Италијани поново не би ухапсили Јевђевића, Слободан Јовановић наређује да се указ о његовом одликовању Карађорђевом звездом не објављује преко радио Лондона. Ово је Дражин распис свима од 12. октобра 1942:
Председник владе са Војни кабинет бр. 110 известио је да су одликовани Карађорђевом звездом четвртог реда са мачевима: Петар Баћовић, мајор, Радован Булатовић, потпоручник и четничке војводе Доброслав Јевђевић, Радојица Перишић и Момчило Ђујић. Председник владе известио је да из специјалних разлога није објавио преко радио Лондона за Јевђевића. Моје мишљење да је то због протеста Москве, али је у исто време и признање владе да смо на добром путу. Предње достављам као званичну потврду и честитам свима од свег срца одликовања. Све вас много поздравља Чича.45
Истовремено, Дража је напоменуо Јевђевићу или Баћовићу:
Ђујићу саопштите писмено, с позивом на Војни кабинет у Лондону бр. 110.46
Према томе, Југословенска влада је и огромним сумама новца и ордењем поручивала Дражиној организацији да је на добром путу, а специјално да је добра и политика ''варања Италијана''. Без претеривања се може рећи да је то заправо био један од најбољих сегмената југословенске - а прецизније речено српске и донекле словеначке - политике у Другом светском рату. Од покоља, од глади и болести, на овај начин спашене су десетине, ако не и стотине хиљада живота, док је, с друге стране, нанет низ пораза усташама и комунистима на бојном пољу.
43 и 44 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 8\1.
45 АВИИ, ЧА, К-295, рег. бр. 4\1.
Динарска четничка дивизија се целог рата борила против хрватске војске, која се састојала из два дела: нацистичког и комунистичког. У првој фази рата, у зениту Хитлерове моћи, хрватске нацистичке формације биле су неупоредиво бројније него комунистичке. Тада су хрватску комунистичку војску већином чинили Срби. Како је Хитлерова моћ опадала, припадници хрватских нацистичких формација - усташе, домобрани, легионари и разне милиције - прелазили су у партизане, тако да је у последњој фази рата бројнија постала хрватска комунистичка војска.
Децембра 1943. године већину хрватске комунистичке војске и даље су чинили Срби, што потврђује Ј. Б. Тито у већ цитираној депеши 2. ударном корпусу:
Домобранска војска у јачем степену прелази на нашу страну... Ускоро ће проценат Хрвата у нашим јединицама у Хрватској надмашити Србе.81
Оснивањем још два корпуса јануара 1944. године - 10. и 11. корпуса - са великим процентом бивших домобрана и усташа у њима, Хрвати вероватно постају већина у ''хрватској војсци''.
* * * * *
Познавање комунистичких формација представља један од кључева за разумевање догађаја у западним српским крајевима, па тако и на Тромеђи Босне, Лике и Далмације. Када су комунистичке формације биле устројене на описани начин, ту није могло бити говора о ма каквим обзирима не само према српским националним интересима, већ ни о елементарној бризи за очување људских живота.
И сам редослед догађаја указује да је страдање Срба умножено као последица деловања комунистичко-усташке коалиције. До највећих покоља дошло је на почетку рата, а онда су они у великој мери заустављени устаничком акцијом. Масовни покољи обнављају се 1942. године само у оним крајевима где су комунисти успели да наметну своју власт и успоставе своје формације.
Притом, у близини највећег стратишта - Јасеновца, где су Хрвати убијали и по 1.000 Срба дневно, готово читавог рата налазиле су се јаке комунистичке формације: 4. и 5. крајишка дивизија јужно, а 12. и 28. славонска дивизија северно од реке Саве. У Јасеновцу су у далеко већем броју убијани чланови породица Срба који су се налазили у ''хрватској'' и у ''босанској'' комунистичкој војсци, него Срба у четничким редовима - па ипак они нису ни покушали да нападну овај концентрациони логор, већ су дозвољавали да их комунисти воде из једне у другу борбу против својих сународника. Ти Срби, припадници ''хрватске'' и ''босанске'' партизанске ''народноослободилачке војске'', починили су дело несхватљиве издаје најпре према својим фамилијама, а потом и према свом народу и држави.
Одсуство акције партизанских јединица према Јасеновцу можда најбоље од свега открива размере опасности од комунистичке идеологије. Открива, такође, зашто је борба између четника и комуниста могла бити једино борба на живот и смрт, у правом смислу тих речи.
81 Зборник докумената, том 2, књига 11, 187.
- комунистичко схватање, према коме је сарадник непријатеља свако за кога то каже партија - дакле увек други, док се њихови контакти са непријатељем проглашавају ратном тактиком.
- правно, према коме је сарадник непријатеља онај за кога то кажу надлежне државне установе; пошто је била ратна управа, то су били Југословенска војска и њени органи.
Прво схватање је битно за проучавање тоталитарних покрета.
Међутим, догађаји се морају вредновати на основу другог схватања.
С тим у вези, преносим делове предговора за књигу преписке Дража - Ђујић, из којих се види да је политика ''варања Италијана'' била државна политика Краљевине Југославије, те да и стога отпада опција да је непријатељи те државе (и народа) карактеришу издајничком (тј. не отпада наравно у њиховом свету).
Ево делова предговора:
''Варање Италијана'' није било ''сарадња са непријатељима'', како су то писали комунисти, нити ''петљање са окупаторима'', како данас пишу неокомунисти - већ државна политика Краљевине Југославије. Ту политику подржала је Југословенска влада на челу са Слободаном Јовановићем, што ћемо такође показати на основу неколико докумената.
Радиограмом послатим између 7. и 16. октобра 1942. године Дража обавештава команданта Словеније мајора Карла Новака како ''мајор Славко Бјелајац треба да добије већу суму новца преко Берна'', а да ће тим путем извесна сума стићи и за словеначке четнике. Био је то новац Краљевине Југославије, који је влада слала четницима тајним каналима преко швајцарских банака. Новим радиограмом, послатим у истом периоду, Дража се обратио Баћовићу и Јевђевићу: ''Председник владе пита да ли је Бјелајац примио новац. Молим испитајте и известите ме.''43
Из трећег Дражиног радиограма у серији, послатог Бирчанину преко Баћовићеве станице, сазнајемо нове детаље:
Преко Баћовића послао сам Вам 5.000.000 лира. Новац је већ код Баћовића. Председник владе послао је преко Берна 1.000.000 швајцарских франака. Изгледа да су Михић и Бјелајац неактивни, а послата сума је велика и најбоље би било да то Ви ставите под своју руку и контролишете утрошак преко Грђића. Председник владе питао да ли може и Вама истим каналима доставити новац.44
Председник владе Слободан Јовановић послао је Бјелајцу овако велику суму вероватно стога што је, из неких разлога, од њега много очекивао. Дража је пак уочио да Бјелајац, као и Михић, не жели да се превише излаже, па је новац усмеравао на Бирчанина и Радмила Грђића (предратни политичар< Бирчанинов и Јевђевићев сарадник). Поменуте лире избачене су из енглеских авиона, управо као подршка југословенске политике тактизирања са Италијанима. И Енглези, као и Слободан Јовановић, били су упознати са положајем и улогом Бјелајца и Бирчанина. Такође, били су упознати и са радом војводе Јевђевића, који је у управо покренутој совјетској кампањи против четника први именован као ''сарадник окупатора''. Зато, а и да Италијани поново не би ухапсили Јевђевића, Слободан Јовановић наређује да се указ о његовом одликовању Карађорђевом звездом не објављује преко радио Лондона. Ово је Дражин распис свима од 12. октобра 1942:
Председник владе са Војни кабинет бр. 110 известио је да су одликовани Карађорђевом звездом четвртог реда са мачевима: Петар Баћовић, мајор, Радован Булатовић, потпоручник и четничке војводе Доброслав Јевђевић, Радојица Перишић и Момчило Ђујић. Председник владе известио је да из специјалних разлога није објавио преко радио Лондона за Јевђевића. Моје мишљење да је то због протеста Москве, али је у исто време и признање владе да смо на добром путу. Предње достављам као званичну потврду и честитам свима од свег срца одликовања. Све вас много поздравља Чича.45
Истовремено, Дража је напоменуо Јевђевићу или Баћовићу:
Ђујићу саопштите писмено, с позивом на Војни кабинет у Лондону бр. 110.46
Према томе, Југословенска влада је и огромним сумама новца и ордењем поручивала Дражиној организацији да је на добром путу, а специјално да је добра и политика ''варања Италијана''. Без претеривања се може рећи да је то заправо био један од најбољих сегмената југословенске - а прецизније речено српске и донекле словеначке - политике у Другом светском рату. Од покоља, од глади и болести, на овај начин спашене су десетине, ако не и стотине хиљада живота, док је, с друге стране, нанет низ пораза усташама и комунистима на бојном пољу.
43 и 44 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 8\1.
45 АВИИ, ЧА, К-295, рег. бр. 4\1.
Динарска четничка дивизија се целог рата борила против хрватске војске, која се састојала из два дела: нацистичког и комунистичког. У првој фази рата, у зениту Хитлерове моћи, хрватске нацистичке формације биле су неупоредиво бројније него комунистичке. Тада су хрватску комунистичку војску већином чинили Срби. Како је Хитлерова моћ опадала, припадници хрватских нацистичких формација - усташе, домобрани, легионари и разне милиције - прелазили су у партизане, тако да је у последњој фази рата бројнија постала хрватска комунистичка војска.
Децембра 1943. године већину хрватске комунистичке војске и даље су чинили Срби, што потврђује Ј. Б. Тито у већ цитираној депеши 2. ударном корпусу:
Домобранска војска у јачем степену прелази на нашу страну... Ускоро ће проценат Хрвата у нашим јединицама у Хрватској надмашити Србе.81
Оснивањем још два корпуса јануара 1944. године - 10. и 11. корпуса - са великим процентом бивших домобрана и усташа у њима, Хрвати вероватно постају већина у ''хрватској војсци''.
* * * * *
Познавање комунистичких формација представља један од кључева за разумевање догађаја у западним српским крајевима, па тако и на Тромеђи Босне, Лике и Далмације. Када су комунистичке формације биле устројене на описани начин, ту није могло бити говора о ма каквим обзирима не само према српским националним интересима, већ ни о елементарној бризи за очување људских живота.
И сам редослед догађаја указује да је страдање Срба умножено као последица деловања комунистичко-усташке коалиције. До највећих покоља дошло је на почетку рата, а онда су они у великој мери заустављени устаничком акцијом. Масовни покољи обнављају се 1942. године само у оним крајевима где су комунисти успели да наметну своју власт и успоставе своје формације.
Притом, у близини највећег стратишта - Јасеновца, где су Хрвати убијали и по 1.000 Срба дневно, готово читавог рата налазиле су се јаке комунистичке формације: 4. и 5. крајишка дивизија јужно, а 12. и 28. славонска дивизија северно од реке Саве. У Јасеновцу су у далеко већем броју убијани чланови породица Срба који су се налазили у ''хрватској'' и у ''босанској'' комунистичкој војсци, него Срба у четничким редовима - па ипак они нису ни покушали да нападну овај концентрациони логор, већ су дозвољавали да их комунисти воде из једне у другу борбу против својих сународника. Ти Срби, припадници ''хрватске'' и ''босанске'' партизанске ''народноослободилачке војске'', починили су дело несхватљиве издаје најпре према својим фамилијама, а потом и према свом народу и држави.
Одсуство акције партизанских јединица према Јасеновцу можда најбоље од свега открива размере опасности од комунистичке идеологије. Открива, такође, зашто је борба између четника и комуниста могла бити једино борба на живот и смрт, у правом смислу тих речи.
81 Зборник докумената, том 2, књига 11, 187.