17-02-2015, 05:12 PM
У вези Михаиловићеве “сарадње” са Италијанима.
У писму британског амбасадора при југословенској влади Ралфа Стивенсона од 25. фебруара 1944. године, упућеног помоћнику министра спољних послова Британије Орму Сарџенту наводи се: “У вези са нашим тешкоћама са генералом Михаиловићем, мислим да, за вашу личну информацију, треба да вам саопштим нешто из историје СОЕ. Чуо сам од два независна извора да у своје време, када СОЕ није био у могућности да му достави било какво снабдевање, они су му саветовали да начини најбољи могући аранжман са Италијанима и добије оружје из тог извора, ако може”. У наставку каже да му је то и приватно потврдио један члан СОЕ, иако није могао да пружи документоване податке. Стивенсон је изразио бојазан да једног дана Британци не буду суочени са неком јавном изјавом генерала Михаиловића “да је за сарадњу са непријатељем добио прећутну сагласност или био чак подстакнут од стране британских агената”, па у постскриптуму додаје да би можда вредело “уништити сваки писани траг који можда постоји”. Јован Марјановић, Дража Михаиловић између Британаца и Немаца, књига 1, Народна књига, Београд 1979, стр. 219, према Државни архив у Лондону, Архива Форин офиса, 371/44250, R4160/8/92
Марјановић је после рата у вези поменутих навода упитао једног од референата СОЕ за Југославију 1942. године мајора Питера Боја, који је потврдио да су Британци саветовали Михаиловићу да сарађује са Италијанима. Рекао је да је могуће да је Дража у првој половини или средином 1942. године добио од СОЕ телеграме “да набавља некако оружје од Италијана”. Они једноставно тада нису имали авионе дугог радијуса летења и који могу много да понесу, да би се снабдевање дотурило четницима. Исто, стр. 220, интервју са Бојем од 18. децембра 1942. године у Лондону
На познатој конференцији у Лондону 1973. године, пуковник Вилијем Бејли је изјавио: “Кад већ говоримо о Михаиловићевој сарадњи са непријатељем, треба свакако напоменути да смо ми ту сарадњу одобрили већ у јулу 1942. године, а то смо урадили зато што смо веровали да ће, кад куцне час, све италијанско оружје, можда чак неке италијанске јединице у Црној Гори, завршити на нашој страни.” Исто, стр. 271, према Е. Баркер, Британска политика према Балкану у Другом свјетском рату, Загреб 1978, стр. 460
Баркер је у поменутој књизи (стр. 330) писала да су “неки чланови СОЕ за Средњи исток одлучили да ће зажмурити над тим и таквим погодбама кад год буду склопљене у доброј намери, тј. кад год буду такве да ће им бити крајњи циљ да се искористи непријатељ како би се преко њега дошло до оружја и муниције, који ће бити употребљени против тих истих Италијана када то једном нареди савезничка врховна команда.”
Истовремено, пред Британцима није скривана ни тактика према недићевцима. Форин офис је у једној депеши свом министру за Средњи исток у Каиру од 8. септембра 1942. године, навео: “Михаиловић није тајио своје везе са неким тобожњим следбеницима Недића, који му могу бити корисни али ми немамо података да је он сарађивао са Недићем, било на који издајнички начин. Изгледа, ради се о томе да чува своје снаге против сила Осовине, а у међувремену је посвећен уништењу партизана. Али сарадња са Осовином против партизана није доказана.” Исто, стр. 306, према Државни архив у Лондону, Архива Форин офиса, 371/33469, R5817/178/92
У писму британског амбасадора при југословенској влади Ралфа Стивенсона од 25. фебруара 1944. године, упућеног помоћнику министра спољних послова Британије Орму Сарџенту наводи се: “У вези са нашим тешкоћама са генералом Михаиловићем, мислим да, за вашу личну информацију, треба да вам саопштим нешто из историје СОЕ. Чуо сам од два независна извора да у своје време, када СОЕ није био у могућности да му достави било какво снабдевање, они су му саветовали да начини најбољи могући аранжман са Италијанима и добије оружје из тог извора, ако може”. У наставку каже да му је то и приватно потврдио један члан СОЕ, иако није могао да пружи документоване податке. Стивенсон је изразио бојазан да једног дана Британци не буду суочени са неком јавном изјавом генерала Михаиловића “да је за сарадњу са непријатељем добио прећутну сагласност или био чак подстакнут од стране британских агената”, па у постскриптуму додаје да би можда вредело “уништити сваки писани траг који можда постоји”. Јован Марјановић, Дража Михаиловић између Британаца и Немаца, књига 1, Народна књига, Београд 1979, стр. 219, према Државни архив у Лондону, Архива Форин офиса, 371/44250, R4160/8/92
Марјановић је после рата у вези поменутих навода упитао једног од референата СОЕ за Југославију 1942. године мајора Питера Боја, који је потврдио да су Британци саветовали Михаиловићу да сарађује са Италијанима. Рекао је да је могуће да је Дража у првој половини или средином 1942. године добио од СОЕ телеграме “да набавља некако оружје од Италијана”. Они једноставно тада нису имали авионе дугог радијуса летења и који могу много да понесу, да би се снабдевање дотурило четницима. Исто, стр. 220, интервју са Бојем од 18. децембра 1942. године у Лондону
На познатој конференцији у Лондону 1973. године, пуковник Вилијем Бејли је изјавио: “Кад већ говоримо о Михаиловићевој сарадњи са непријатељем, треба свакако напоменути да смо ми ту сарадњу одобрили већ у јулу 1942. године, а то смо урадили зато што смо веровали да ће, кад куцне час, све италијанско оружје, можда чак неке италијанске јединице у Црној Гори, завршити на нашој страни.” Исто, стр. 271, према Е. Баркер, Британска политика према Балкану у Другом свјетском рату, Загреб 1978, стр. 460
Баркер је у поменутој књизи (стр. 330) писала да су “неки чланови СОЕ за Средњи исток одлучили да ће зажмурити над тим и таквим погодбама кад год буду склопљене у доброј намери, тј. кад год буду такве да ће им бити крајњи циљ да се искористи непријатељ како би се преко њега дошло до оружја и муниције, који ће бити употребљени против тих истих Италијана када то једном нареди савезничка врховна команда.”
Истовремено, пред Британцима није скривана ни тактика према недићевцима. Форин офис је у једној депеши свом министру за Средњи исток у Каиру од 8. септембра 1942. године, навео: “Михаиловић није тајио своје везе са неким тобожњим следбеницима Недића, који му могу бити корисни али ми немамо података да је он сарађивао са Недићем, било на који издајнички начин. Изгледа, ради се о томе да чува своје снаге против сила Осовине, а у међувремену је посвећен уништењу партизана. Али сарадња са Осовином против партизана није доказана.” Исто, стр. 306, према Државни архив у Лондону, Архива Форин офиса, 371/33469, R5817/178/92