[Милослав Самарџић]

Баркер је у поменутој књизи (стр. 330) писала да су “неки чланови СОЕ за Средњи исток одлучили да ће зажмурити над тим и таквим погодбама кад год буду склопљене у доброј намери, тј. кад год буду такве да ће им бити крајњи циљ да се искористи непријатељ.

То је оно што је наређивао Дража - коришћење непријатеља једног против других.
То је ратна тактика, не знам који суд би то могао да назове сарадњом са непријатељем.
Такође, то је неупоредиво са оним ситуацијама када комунисти и усташе заједно нападају четнике, после чега усташе масакрирају српске цивиле. То је типичан пример издаје народа и државе, мада је већ и само постојање оружаних формација једне странке чин издаје народа и државе.
Исто тако, то што комунисти траже рупе у међународном праву, наводећи да ''народ'' има право на побуну, а под народом подразумевају своју партију - нема шансе да би то могло да прође на неком суду. Не само зато што се прескачу домаћи закони, попут Закона о заштити државе, које је имао ко да спроводи током рата и спроводио их је - него пре свега јер се једна завереничка и убедљиво мањинска група не може поистовећивати са народом.