17-03-2015, 12:35 AM
Па да се подсетимо мало....
ДУХОВНИ УЗРОЦИ БОЉШЕВИЧКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
Главни духовни извори руске мисли су Пушкин, Толстој и Достојевски. Пушкин је једини ренесансни тип у Русији 19. века. Код народа западне културе је све детерминисано, подељено на категорије и коначно, за разлику од Руса. Руски народ је народ откровења, крајности и надахнућа. Посебан значај за Русе има 19. век, где народ и интелигенција у тешким социјално-економским условима исказују себе, мисли и речи. Петрова реформа избацила је једног ренесансног Пушкина, словенофиле Достојевског, Толстоја, тражитеља истине. Руси су по природи максималисти, обузети месијанском идејом, повезани са снагом и величином државе и цара. Цар је био проглашен божјим намесником на земљи, који се брине о држави и спасењу душа (цезаропапизам). У 18. веку имамо појаву „расколника” који оглашавају пропаст московског царства и долазак Антихриста. То мишљење преовлађује и у народу и у интелигенцији 19. века. Формира се руска културна душа. Изграђује се аскетска дисциплина и морал и трагање за истинским хришћанством. Засветлила је руска мисао, декабристи дижу устанак који је цар Николај I угушио. На сцену ступа интелигенција. Пушкин и његов универзализам без кога не би било ни Достојевског ни Толстоја. Писци 19. века ствараће, не толико због стваралачког надахнућа, ко-лико због страсне жеље да спасу народ и човечанство од патњи. Основни мотив је стварање бољег света, а не савршене културе. У односу на све литературе света, руска литература ће имати највећи религиозни карактер. Чадајев, једна од најснажнијих фигура 19. века, предаје се сав месијанској идеји и епохи доласка Св. Духа. Хомјаков проповеда саборност, руску комунитарност, љубав и слободу. Све то улази у руску идеју.
Шездесетих година 19. века, тип идеалисте се замењује типом реалисте. Херцен и Бјелински прелазе на позиције социјализма и атеизма. Херцен устаје против грађанства запада, проповеда антропоцентризам. Човек се не сме ничему жртвовати. Константин Леонтијев, један од најблиставијих умова Русије, претеча Ничеа, даје примат естетици над етиком. Размишља о процвату и пропадању културе пре О. Шпенглера. Он представља други пол руске идеје. Он је радикалан по томе што други нису смели да признају оно што је он признао. Проповеда трансцедентални егоизам: „Да би у животу постојала лепота, нужно је и зло.” Бјелински, пантеист, под утицајем је Хегела. За њега је идеја изнад свега, да би касније прешао на антропологизам. За њега је судбина личности важнија од целог света.
Он је претеча руског комунизма, он успоставља бољшевички морал. Гогољ види свет „sub specie mortis”, он је најтрагичнија фигура руске литературе. Код њега нема живих душа, све је демонско. Био је најмање хуман у најхуманијој литератури света.
Код Руса није било ренесансе у западноевропском смислу речи. За Русе је типична човечност која улази у руску идеју. Међутим, дијалектички процес ће довести руску човечност до нечовечности. Управо ће Достојевски, највећи мислилац кога је Русија имала, открити метафизичку дијалектику хуманизма. Његово стваралаштво је празник, гозба мисли. Код њега је присутна уметничка, идејна, сазнајна, филозофска интуиција – то је gnosis. Он у најдубљим слојевима душе открива „реализам стварног живота”. Он је највећи метафизичар кога је историја људске мисли имала. „Легенда о Великом инквизитору” говори о дијалектици хуманизма: „само пут Богочовештва и Богочовека води потврђивању човека, његове личности и слободе”. Хуманизам мора бити превладан, али не и уништен. То је есхатологија хуманизма и она чини руску мисао.
Владимир Соловјев је покушао да осмисли искуство хуманизма. Његова религиозна филозофија је прожета духом човечности. Тежио је теократији, остварењу царства Божјег на земљи. Његова улога у историји руских социјалних идеја је другостепена. Спешњем, претеча комунизма најреволуционарније оријентације, најближи је марксистима. Маркс није волео Русе и чудио се што међу Русима има више следбеника него међу људима са запада.
Седамдесетих година 19. века јавља се и народњаштво као и нихилизам и анархизам. Револуционарно народњаштво поникло из духовног сталежа и биће фермент је револуционарног врења. Централна фигура, Чернишевски, један је од најбољих руских људи. Човек близак светости. Осуђен на деветнаест година робије. Кад су га жандарми водили у Сибир, говорили су: „На-ма је било речено да водимо преступника, а ми водимо свеца.” Херцен, изразити аскета, био је сав испуњен човечношћу. За Русе је био важан човек, а за запад друштво и цивилизација. За Русе је суштина важнија од форме. Нечајев и Ткачев све подређују једној јединој страсти: револуцији. Она је за њих Божанство. Ткачев је био Лењинов претходник. За њега је револуција насиље мањине над већином ради освајања власти. Толстој, Достојевски и Вл. Соловјев су непријатељски расположени према револуционарној интелигенцији. Толстој оптужује историјску сврху, историјско хришћанство због прилагођавања Христовим законима овог света. Он улази у руску идеју као аристократа, „grand seigneur”, који не може да поднесе тај положај. Такво одрицање Западу је било потпуно страно. Био је сав у знаку супротних начела, природно склон противљењу, а пацифиста. Проповедао је религију блиску будизму. Достојевски је био револуционар духа и православни социјалист. Његова профетска снага, изражена у „Легенди о Великом инквизитору”, врло проницљиво предвиђа комунизам и све тоталитарне системе.
У осамдесетим годинама 19. века припрема се руски марксистички социјализам. Истиче се идеја братства и једнакости. Ово је руска идеја која се одредила одвојено од хришћанства и подразумевала је комунизам. Руска идеја је у својој бити есхатолошка, окренута крају. Универзална је, јер поприма вид свеопштег спасења. Руски људи стављају љубав изнад праведности. Руска религиозност има саборни карактер.
Све су то црте које налазе свој израз у религиозним правцима, а и у социјалним. Хришћанство се пре свега схвата као религија васкрсења. На жалост, ова идеја је нашла своје отелотворење у Антихристу и оснивању Божјег царства на земљи. Револуције, крвави сукоби, жртве и наставак социјализма представља деформацију велике руске идеје. Надвладале су ирационалне силе, тама над светлошћу и руска идеја се реализовала у своју супротност, у отрову социјализма и комунизма.
ДУХОВНИ УЗРОЦИ БОЉШЕВИЧКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
Главни духовни извори руске мисли су Пушкин, Толстој и Достојевски. Пушкин је једини ренесансни тип у Русији 19. века. Код народа западне културе је све детерминисано, подељено на категорије и коначно, за разлику од Руса. Руски народ је народ откровења, крајности и надахнућа. Посебан значај за Русе има 19. век, где народ и интелигенција у тешким социјално-економским условима исказују себе, мисли и речи. Петрова реформа избацила је једног ренесансног Пушкина, словенофиле Достојевског, Толстоја, тражитеља истине. Руси су по природи максималисти, обузети месијанском идејом, повезани са снагом и величином државе и цара. Цар је био проглашен божјим намесником на земљи, који се брине о држави и спасењу душа (цезаропапизам). У 18. веку имамо појаву „расколника” који оглашавају пропаст московског царства и долазак Антихриста. То мишљење преовлађује и у народу и у интелигенцији 19. века. Формира се руска културна душа. Изграђује се аскетска дисциплина и морал и трагање за истинским хришћанством. Засветлила је руска мисао, декабристи дижу устанак који је цар Николај I угушио. На сцену ступа интелигенција. Пушкин и његов универзализам без кога не би било ни Достојевског ни Толстоја. Писци 19. века ствараће, не толико због стваралачког надахнућа, ко-лико због страсне жеље да спасу народ и човечанство од патњи. Основни мотив је стварање бољег света, а не савршене културе. У односу на све литературе света, руска литература ће имати највећи религиозни карактер. Чадајев, једна од најснажнијих фигура 19. века, предаје се сав месијанској идеји и епохи доласка Св. Духа. Хомјаков проповеда саборност, руску комунитарност, љубав и слободу. Све то улази у руску идеју.
Шездесетих година 19. века, тип идеалисте се замењује типом реалисте. Херцен и Бјелински прелазе на позиције социјализма и атеизма. Херцен устаје против грађанства запада, проповеда антропоцентризам. Човек се не сме ничему жртвовати. Константин Леонтијев, један од најблиставијих умова Русије, претеча Ничеа, даје примат естетици над етиком. Размишља о процвату и пропадању културе пре О. Шпенглера. Он представља други пол руске идеје. Он је радикалан по томе што други нису смели да признају оно што је он признао. Проповеда трансцедентални егоизам: „Да би у животу постојала лепота, нужно је и зло.” Бјелински, пантеист, под утицајем је Хегела. За њега је идеја изнад свега, да би касније прешао на антропологизам. За њега је судбина личности важнија од целог света.
Он је претеча руског комунизма, он успоставља бољшевички морал. Гогољ види свет „sub specie mortis”, он је најтрагичнија фигура руске литературе. Код њега нема живих душа, све је демонско. Био је најмање хуман у најхуманијој литератури света.
Код Руса није било ренесансе у западноевропском смислу речи. За Русе је типична човечност која улази у руску идеју. Међутим, дијалектички процес ће довести руску човечност до нечовечности. Управо ће Достојевски, највећи мислилац кога је Русија имала, открити метафизичку дијалектику хуманизма. Његово стваралаштво је празник, гозба мисли. Код њега је присутна уметничка, идејна, сазнајна, филозофска интуиција – то је gnosis. Он у најдубљим слојевима душе открива „реализам стварног живота”. Он је највећи метафизичар кога је историја људске мисли имала. „Легенда о Великом инквизитору” говори о дијалектици хуманизма: „само пут Богочовештва и Богочовека води потврђивању човека, његове личности и слободе”. Хуманизам мора бити превладан, али не и уништен. То је есхатологија хуманизма и она чини руску мисао.
Владимир Соловјев је покушао да осмисли искуство хуманизма. Његова религиозна филозофија је прожета духом човечности. Тежио је теократији, остварењу царства Божјег на земљи. Његова улога у историји руских социјалних идеја је другостепена. Спешњем, претеча комунизма најреволуционарније оријентације, најближи је марксистима. Маркс није волео Русе и чудио се што међу Русима има више следбеника него међу људима са запада.
Седамдесетих година 19. века јавља се и народњаштво као и нихилизам и анархизам. Револуционарно народњаштво поникло из духовног сталежа и биће фермент је револуционарног врења. Централна фигура, Чернишевски, један је од најбољих руских људи. Човек близак светости. Осуђен на деветнаест година робије. Кад су га жандарми водили у Сибир, говорили су: „На-ма је било речено да водимо преступника, а ми водимо свеца.” Херцен, изразити аскета, био је сав испуњен човечношћу. За Русе је био важан човек, а за запад друштво и цивилизација. За Русе је суштина важнија од форме. Нечајев и Ткачев све подређују једној јединој страсти: револуцији. Она је за њих Божанство. Ткачев је био Лењинов претходник. За њега је револуција насиље мањине над већином ради освајања власти. Толстој, Достојевски и Вл. Соловјев су непријатељски расположени према револуционарној интелигенцији. Толстој оптужује историјску сврху, историјско хришћанство због прилагођавања Христовим законима овог света. Он улази у руску идеју као аристократа, „grand seigneur”, који не може да поднесе тај положај. Такво одрицање Западу је било потпуно страно. Био је сав у знаку супротних начела, природно склон противљењу, а пацифиста. Проповедао је религију блиску будизму. Достојевски је био револуционар духа и православни социјалист. Његова профетска снага, изражена у „Легенди о Великом инквизитору”, врло проницљиво предвиђа комунизам и све тоталитарне системе.
У осамдесетим годинама 19. века припрема се руски марксистички социјализам. Истиче се идеја братства и једнакости. Ово је руска идеја која се одредила одвојено од хришћанства и подразумевала је комунизам. Руска идеја је у својој бити есхатолошка, окренута крају. Универзална је, јер поприма вид свеопштег спасења. Руски људи стављају љубав изнад праведности. Руска религиозност има саборни карактер.
Све су то црте које налазе свој израз у религиозним правцима, а и у социјалним. Хришћанство се пре свега схвата као религија васкрсења. На жалост, ова идеја је нашла своје отелотворење у Антихристу и оснивању Божјег царства на земљи. Револуције, крвави сукоби, жртве и наставак социјализма представља деформацију велике руске идеје. Надвладале су ирационалне силе, тама над светлошћу и руска идеја се реализовала у своју супротност, у отрову социјализма и комунизма.
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М