[ПРОСВЕТАР]

Ајде кад сте се већ дотакли те теме појасните мало то око те беседе.Знам да је држао беседу, али и да је као што је шумадинац реко није онаква какву можемо да прочитамо данас по љотићевским сајтовима, односно да је неко након говора писао текст говора, па додавао сам.И још, где то Ђујић потврђује?

Синко да те је интересовало пронашао би ти то још пре четврт века! Прво, ми смо лично чули из његових уста да је свако слово те беседе истинито јер је човек био тамо. Друго, имамо неђе по кутијама и тај број "Србије" ђе је то објављено, и треће, ево их живи његови саборци који то могу да потврде, а зна и Бора Драгашевић да је Ђујић то рекао више пута, али њему не верују разни секташи јер је он као "љотан"!

Ну ево шта каже у том чланку, па каже:

Поводом нових покушаја да се негира беседа Светога Владике Николаја над одром Димитрија Љотића.

И ЈА САМ СВЕДОК

Под горњим насловом мој Командант Војвода Момчило Ђујић објавио је чланак у листу ''Србија'' у броју 276 од априла 1997. године, а поводом изјаве неких злонамерника који су покушали да оповргну говор Владике Николаја над одром Димитрија В. Љотића.

У опширном чланку Војвода је потпуно одбацио њихове тврдње засноване на мржњи и лажи и изнео пуну истину. Поред мудрости и јунаштва који су Војводу красили, он се није никад устручавао да изнесе истину тамо где је то било потребно.

Будући да сам и ја један од сведока то, иако сам се пре десетак година преко овог листа Искра јављао, сматрам за дужност да то опет учиним, јер још увек се понеко нађе, а нажалост и срамоту и понеко у мантији, који покушава да Владичин говор негира.

Пар месеци пред крај рата, Патријарх Гаврило и Епископ Николај, пуштени из логора Дахау, стигли су у Словенију где су се привремено сместили, опоравили, обилазили, бодрили и благосиљали националне јединице које су се тамо налазиле. У договору са политичким и војним старешинама, решено је да Патријарх и Владика што пре пређу у Швајцарску одакле би се лако домогли савезничке стране.

Њихов одлазак требало је да уследи 24. априла, а опроштајно вече је заказано за 23. април у резиденцији при штабу Војводе Ђујића у месту Свети Петар у предграђу Горице. Састанак је заказан за 8. сати увече, али са програмом се почело тек после десет сати, јер се очекивао долазак Димитрија Љотића који је, како се те вечери још није знало, настрадао у саобраћајној несрећи у близини места Ајдовшчина.

Као члан просветног одсека, а и члан Динарске Четничке Дивизије, био сам присутан цело време, јер смо са неколико хорских песама требали да увеличамо то вече.

Сутрадан по сазнању о погибији Димитрија Љотића, предузете су мере да се његово тело пренесе у капелу Динарске Четничке Дивизије, а што је истог дана и учињено. Након што су посмртни остаци приспели, не тако мала капела је за нас била попуњена.

Чим су стигли патријарх Гаврило И Епископ Николај са свештенством и ђаконом Динарске Четничке Дивизије. За време парастоса, у доста стешњеном простору, Патријарх је стајао са десне а хор са леве стране ковчега. На крају парастоса сви су са напетошћу ишчекивали владичин говор. Наш просветни одсек на време се побринуо да се говор запише и сачува.

Позади хора постављен је сто, где су чланови нашег васпитног одсека, који су били увежбани у хватању радио вести, записивали говор. Кад је Владика говор завршио, сместа су отишли у канцеларију, која се налазила на истом спрату где и капела, записе сравнили, откуцали, на машини умножили и одмах делили народу који се још није разишао.

Владика Николај је једанаест година надживео Димитрија Љотића. За то време његов говор је објављен, одмах у вадрендном и последњем броју добровољачке ''Наше борбе'' у Љубљани, а затим и многим штампаним публикацијама, а такође и 1949. године у књизи Бошка Костића ''За историју наших дана''.

Према томе, Владика је имао довољно времена да говор порекне, а ниједнога тренутка га ни у сумњу није довео, мада је због њега био нападан.

Прошле године 8. маја, био сам на освећењу првог Манастира који је посвећен сада Светом Николају Жичком и Лелићком у Соко граду. Свеноћно бденије уочи освећења одстојао сам поред владичиног отвореног кивота. Слике тог последњег виђења лебделе су пред мојим очима и његове благе речи још увек су одзвањале у мојим ушима.

Нека би Свети Николај био милостив и опростио онима који се у својим лажима користе његовим Светим именом.

Мелбурн, априла 2005.

Душан Поповић

Нами није јасно какав је то патолошки порив код разних секташа унас Срба, да посмртно шире лажи и блате и покојног Љотића и Блаженопочившег Светог Николаја!

ТИ ДОКОНИ ТРОВАЧИ ЧЕСТИТИХ ДУША СУ ОВАМО У ИЗГНАНСТВУ УСПЕЛИ ДА РАЗНИМ СВАЂАМА И СМИЦАЛИЦАМА РАСТОЧЕ И ЧЕТНИЧКУ ЕМИГРАЦИЈУ И РАСЦЕПКАЈУ ЈЕ У СИЈАСЕТ УДРУЖЕЊА КОЈЕ ЈЕДНО ДРУГО ПЉУЈУ, А О ЦРКВЕНОМ РАСКОЛУ ДА И НЕ ПРИЧАМО!

СМИРИТЕ СЕ ЉУДИ, ОСТАВИТЕ КОСТИ СРБА КОЈИ СУ ИСТЕ СЛАВЕ СЛАВИЛИ И ИСТОМ БОГУ СЕ МОЛИЛИ, ИДЕ ВРЕМЕ ЂЕ ЋЕ ВИ ДУША, КАКО ЋЕТЕ СУТРА ПРЕД ЛИЦЕ БОЖИЈЕ СА ТИМ ОТРОВОМ И ТРАЧЕВИМА?!

МАЛО ЛИ ЈЕ НЕПРИЈАТЕЉА СРБСКИХ СВУДА ОКО НАС, И ОЂЕ И ТАМО!

Ми рекосмо, по пустињи викасмо, ма Душу спасисмо!

---

Него ми би да замолимо све СКРЕТНИЧАРЕ ТЕМА, а нарочито Вучићеве ботове као што је овај С'ума-динец, да отворе нове теме а да не скрећу непотребно постојеће!

ОВО ЈЕ ТЕМА О ВЕЛИКОМ ВОЈВОДИ ВОЈИ ШЕШЕЉУ!

Погледајмо, Велики Војвод и Србски Јунак, иако тешко болестан, враћа Наду и осмех на лице ојађеном Народу Србском, па каже: